Молитве за болесне…

Featured

ПРОСИМО ВАШЕ СВЕТЕ МОЛИТВЕ ЗА МЛАДОГ И ТЕШКО БОЛЕСНОГ ЂАКОНА ЂОРЂА (ГЕОРГИЈА)…

ПРОСИМ ВАШИХ СВЯТЫХ МОЛИТВ ЗА МОЛОДОГО И ТЯЖЕЛО БОЛЯЩЕГО ДИАКОНА ГЕОРГИЯ…

Молитве…

ЧИТАЈ ДАЉЕ… »

Тропар, глас 4.
Ти Христе, који си једини брз на помоћ, одозго посети брзо напаћене слуге твоје (или: напаћеног слугу твог), и избави од болести и тешких патњи, и подигни, да би Те певали и славили (или: певао и славио), молитвама Богородице, једини Човекољупче.

Кондак, глас 2
Као што си некада, Спасе, подигао Петрову ташту, и Раслабљеног на одру ношеног, тако и сада, Милосрдни, посети и исцели у постељи лежеће (или: лежећег) и смртном раном рањене болеснике (или: рањеног болесника), јер си Ти једини понео на себи болести и немоћи рода нашег, и све можеш као многомилостив.

Образац

ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ !!!

Крст

velika-podviznica-naseg-vremena

Игуманија Михаила, настојатељица манастира Благовештења је духовно чедо велике Руске Подвижнице игуманије Марије Докторовне (1896-1978).
Игуманија мати Михаила (Кнежевић), рођена је у селу Виткову код Александровца, у жупском крају Србија 11. јула 1915. године. Њено крштено име је било Ратимирка. Отац јој се звао Теодор, а мајка Малина. Сестра је од стрица архимандриту студеничком Јулијану. После његовог, као дечака одласка у манастир 1930. године, и код ње се појављује жеља за манастиром. Тако се Ратимирка, као девојка од 15 година, одлучује за одлазак у манастир Дивљане код познате игуманије Диодоре – Светог Кирика и Јулите код Цариброда, када је са својим сестринством (двадесет руских монахиња из Русије, односно Бесарабије у Румунији) из манастира Жабке дошла у овај манастир. Велику схиму и ново име Марија примила је у манастиру Благовештењу Стагарском. По речима мати Михаиле, примила је за време Информбироа 1948-1949, када је Тито као председник државе и комунистичке партије наредио да сви Руси који, боравећи у Југославији, нису примили њено држављанство, морају одмах да напусте земљу. Тако је и схи-игуманија Марија (Диодора) 1949-1950. г. са својим руским сестрама монахињама била транспортована у Албанију.

ЧИТАЈ ДАЉЕ… »

За то руско женско монаштво битно је везан и живот мати Михаиле, игуманије манастира Благовештења. О женском манастиру и монахињама Рускињама у Манастиру Дивљане, којим је као настојатељица руководила игуманија Диодора, много се говорило са похвалом. Очигледно је да се у претходном манастиру Св. Кирика и Јулите нису могли дуго задржати, јер је то мали манастир за велико сестринство које је имала мати Диодора. Када су прешле у манастир Дивљане, где су услови и економија много повољнији за монашки живот, игуманија Диодора је за кратко време окупила велики број девојака Српкиња. Тако је број њеног сестринства од монахиња и искушеница достизао и до 72 сестре. Тада су под њеном управом били и манастири Темска и Свети Стефан. У то време, 1935. године, у манастир Дивљане је дошла и млада девојка Ратимирка (мати Михаила) из Виткова, пуна вере, побожности, да служи Господу Христу. Предала је себе на духовно руковођење искусној у духовном животу игуманији Диодори, да је она као духовна мајка води и њоме руководи. Тада је мати Диодора највероватније и примила игуманијски чин. Из манастира Дивљана, игуманија Диодора, мати Михаила, односно Ратомирка, и још 40 сестара прешли су 1937. године са два духовника у Македонију, у манастир Свету Пречисту код Кичева. Разлози за овај одлазак остали су непознати. У то се време владика Николај вратио из Македоније у Жичку епархију, а за њим је пошло више монаха и монахиња. У манастиру Свете Пречисте 1937. године сестра Ратомирка је примила расофорни монашки чин и монашко име Марина са благословом Митрополита скопског Јосифа.
Тамо су игуманија Диодора и све сестре остале до 1943. године. Затим су све отуда дошле у Србију, у страгарски манастир Благовештење у Београдској архиепископији.
Православни монашки испит
У то време мати Диодора, са својим богатим монашким искуством у подвигу и молитви, надајући се да ће са сестрама остати дуже у том планинама ограђеном, тихом и најповољнијем за монашки живот манастиру, одлучује се и прима велику схиму и ново великосхимничко монашко име Марија. Али тај њен молитвени монашки мир није дуго трајао. Суочена са наредбом комунистичке власти да мора примити југословенско држављанство или да одмах напусти Југославију, она је са болом изабрала ово друго. Није могла да схвати такво насиље које захтева да се она са сестрама одрекне држављанства и своје руске отаџбине, и у њој свог мученичког народа, патријарха, голготски распете Цркве и толиких светиња и светитеља. То је за њу био страшан родољубиви и хришћански православни монашки испит. Зато пристаје заједно са осталим Рускињама сестрама да буду поново прогнане, као што су биле прогнане и из Бесарабије. Протерала их је југословенска милиција у Албанију, заједно са једним њиховим духовником. Други духовник, јеромонах Никон, умро је пре тога у Благовештењу.
После одласка схи-игуманије Марије са својим сестрама Рускињама, у манастиру Благовештењу остала је само мати Михаила са четири сестре. Већ 1950. године примила је монашки постриг са малом схимом и монашко име Михаила. На њих пет пао је велики терет; поред монашког правила и богослужења очекивали су их многи послови. Но, првих дана по одласку Рускиња највећи су бол и тешкоћу имале, поготову мати Михаила, због растанка са својом духовном мајком схи-игуманијом Маријом, која је имала велико духовно искуство.
За младе монахе и монахиње мања је опасност и тешкоћа нестанак или смрт родитеља од опасности и тешкоће нестанка или смрти духовног оца или мајке. Многим животним проблемима доведени су у дилему да не знају шта да чине. Тако се десило и са мати Михаилом и са њеним преосталим, недовољно искусним сестрама. Обнова манастир тек започета, од њих се очекује много, а њих остало свега пет.
Од 1947. године манастир Благовештење изузима се из Београдске архиепископије и потпада у новоосновану Шумадијску епархију. Први шумадијски епископ Валеријан поставља мати Михаилу за игуманију тога манастира.
(Архимандрит Ј.Радосављевић Православље)
Обнова манастира
Иако испуњена болом и тугом због одласка схи-игуманије Марије и руских сестара, она пожртвовано, како је научила од своје духовне мајке, прибира сву снагу са својим маленим сестринством да наставе обнову и, онолико колико је то могуће, нормализују живот у манастиру. Помоћу Божјом, њиховим пожртвованим трудом и љубављу према својој великој светињи, оне много успевају. Омела их је само привремена болест мати Михаиле, која је била последица њене велике туге због одласка у прогонство њене духовне мајке и готово свих сестара. О тој њеној болести и исцељењу као чудесном догађају она је оћутала, али сестре њене причајући рекоше и потврдише да се она разболела од велике туге за тим сестрама и игуманијом Диодором, то јест схи-игуманијом Маријом. Просто је од бола препукла, почела је да пљује крв. Сви лекари који су је прегледали, констатовали су да је добила туберкулозу и да неће моћи дуго издржати. Она се сва предала Богу и усрдној молитви, зато се није много бринула за себе колико је неизмерно жалила одлазак честитих сестара и схи-игуманије Марије. Она се више тада молила Богу за њих него за себе.
У то време још није било стрептомицина и других лекова против туберкулозе. Требало је да узима јачу и дијеталнију храну која одговара тој опакој болести. Но мати Михаила ни то није хтела. Није хтела да посебном неком храном запоставља сестре. Али је, изгледа, хтела да молитвама и постом подражава своју духовну мајку схи-игуманију Марију, којој се за молитвену помоћ препоручивала. Зато се она за све време те њене болести, слично њеној духовној мајци, хранила само копривама, неким зељем и воћем. Млека и других млечних производа нису имали, јер нису имали ни крава.
Чудотворно исцељење
Тако се мати Михаила за кратко време потпуно исцелила од туберкулозе, да су се сви лекари који су је прегледали и лечили, задивили.
После исцељења, мати Михаила је са више воље, молитве и љубави, наставила свето дело на обнови свога манастира. Трудила се да га обнови и материјално и духовно. Прво, сестринство се морало потрудити да манастир доведе у добро материјално стање, а затим су се потрудиле и на скупљању нових сестара. Божјом помоћу, њиховим непрестаним трудом, и заузимањем Завода и народа постигло се боље него што би ико могао очекивати.
Кад једна света, пред Богом чиста душа, зажди и разбукти свећу своје духовности, онда се многи који желе те светлости окупљају око ње. То буде велика благодат и милост Божја за све. Тако је и мати игуманија Михаила, упаливши свој светилник на разгореном духовно искуственом жишку и подвизима чудесне Христове подвижнице своје духовне мајке мати Марије (Диодоре), својим животом и дугогодишњим молитвеним подвизима у Христовој љубави служећи светлила свима у манастиру. Та њена љубав, вера и дела учврстили су у монашком животу то мало сестринство које се сада троструко умножило и засијало јеванђеоском светлошћу и животом.
Сада је манастир Благовештење један од најуређенијих манастира у Шумадијској епархији. Игуманија мати Михаила и сада, као мудра духовна старица , активно води свој манастир и сестринство материјалном и духовном унапређењу. Манастирске госте она најчешће сама послужује и служи, и на тај начин постаје живи пример сестринству у служењу, а не само у заповедању.
Књиге о мати Михаили
О духовној мајци мати Михаиле Диодори или схи-игуманији Марији могло би се много писати. Али о њој постоји већ написана књига под називом Велика подвижница нашег времена – матушка схи-игуманија Марија.
Она је делимично сама о себи писала малу аутобиографију у виду писама свом духовном оцу Партенију, епископу Невкијском. Други део написао је и допунио Гаврил Динев, архиепископ макариопољски из Бугарске (15/28. јануара 1958).
На више места у тој књизи о подвижници схи-игуманији Марији, – у свету је имала крштено име Лидија – може се приметити да је она прећуткивала много тога о себи. Тако се ту осећа као мала загонетна празнина. Ово кажемо и због тога што изгледа да мати Михаила више зна од написаног у тој књизи о схи-игуманији Марији. Али, и она као да то прећуткује. Изгледа да мати Михаила, по свом оскудном причању, повезује своју игуманију и духовну мајку са царском породицом или фамилијом руског цара Николаја Другог, можда јединог преживелог члана у освети бољшевика, о чему, нажалост, нема других података.

Комунисти одузели 650 хектара шуме
Комунисти су и манастиру Благовештење одузели 650 хектара шуме. И Фабрика у Страгарима је на манастирској је земљи. Далеке 1945. у манастир је стигла игуманија Михаила. Све је било урушено, скоро ничег није било, само црква затрпана до половине. Виноград скоро уништен и осушен. Још се пепео није ни охладио. Требало је скоро шест месеци да се бар једна просторија оспособи за становање. Игуманија је тада живела у селу.
Данас је манастир Благовештење један од најлепших у целој земљи српској. Игуманија Михаила не да да јој се име помене и да се заслуге за велики посао који је урађен за ових шест деценија њој припишу. У манастиру је живо, а међу монахињама је и једна из Америке. Дуг је списак оних који су као комунистички функционери долазили у манастир, крстили децу или се тајно венчавали. Нису смели да дођу дању, па се шапуће да због тога манастир одавно има струју. У манастир долазе сада и млади и стари, из Београда, Аранђеловца, Крагујевца.

Образац

„Православие в Сербских землях“

Образац

Образац

Документальный фильм митрополита Волоколамского Илариона: „Православие в Сербских землях“

Телеканал «Культура» покажет документальный фильм митрополита Волоколамского Илариона «Православие в Сербских землях»

21 декабря 2014 года на телеканале «Россия-Культура» состоится показ документального фильма митрополита Волоколамского Илариона «Православие в Сербских землях».

Начало показа в 14.40.

Митрополит Волоколамский Иларион (Алфеев)

Автор и ведущий фильма — митрополит Волоколамский Иларион (Алфеев), режиссер — Дмитрий Менделеев.

Фильм создан студией «Неофит» по заказу Благотворительного фонда имени святителя Григория Богослова при поддержке Федерального агентства по печати и массовым коммуникациям.

Почему испокон веков сербы и россияне считались братскими народами? И много ли в действительности мы знаем о православной Сербии?
В фильм включены съемки мирного визита Святейшего Патриарха Московского и всея Руси Кирилла в Сербскую Православную Церковь в ноябре 2014 года. В рамках этого визита он освятил Русский некрополь в Белграде — крупнейшее в Европе захоронение русских солдат и офицеров, погибших на фронтах Первой мировой войны. Предстоятели Русской и Сербской Церквей совершили Божественную литургию в соборе святого Саввы на Врачаре и освятили памятник российскому императору Николаю II в центре столицы Сербии.Картина также знакомит зрителя с сербскими православными традициями, самая известная из которых — семейное празднование Крестной славы, или именин рода. Зародилась традиция во времена, когда Сербия принимала святое крещение и люди крестились целыми семьями.Зрители узнают о святых обителях этой страны, поистине героической истории Сербской Церкви и о том, чем сегодня живут православные сербы.

Служба коммуникации ОВЦС

Образац

СРБИЈА…

Образац


Образац

Схиигумен Савва об искушениях после духовной радости…

„После полученной радости духовной и теплоты сердечной надо быть готовым к какому-нибудь вражескому искушению. Важно для человека сохранять спокойствие духа, не поддаваться раздражительности и гневливости. А если раздражились, то очень важно удержать язык в эту минуту или уйти. Иисусовой молитвой или молитвой «Богородице Дево, радуйся» убивайте свою раздражительность и гнев.

Почитайте в эту минуту Евангелие, если есть возможность. Хоть и ничего не понимаете в эту минуту, а все равно читайте, потому что через зрение лучи благодати пройдут в душу. Заметьте: после такого упражнения скоро успокоитесь. А если и опять раздражитесь и вспылите, не надо смущаться неудачами, непокорностью сердца. Старайтесь постепенно искоренять свою вспыльчивость и Господа просите о помощи“

Схиигумен Савва (Остапенко)

Образац

WordPress theme: Kippis 1.15
Translate »