Патријарашка Литургија пређеосвећених Дарова у манастиру Ваведење

У среду, 4. марта 2015. године, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј ће служити свету Литургију пређеосвећених Дарова у београдском манастиру Ваведење Пресвете Богородице са почетком у 7:30 часова.

Патријарх Павле: О БЕСКОНАЧНОЙ ЉУБАВИ БОЖИЈОЈ

Драга браћо и сестре, имајмо пред очима духовним ту бесконачну љубав Божију, Сина Божијега, који је ради нас грешника сишао у овај свет, родио се као човек, претрпео сва гоњења, страдања и на послетку крст и смрт, ради нас и нашег спасења, из љубави према нама. Љубављу према Њему и одговоримо, иако нисмо богати цареви који су му донели злато, ливан и смирну, принесимо му чиста срца и чисте душе, да би кад изађемо пред Њега, Он нас признао и познао као своје, и да би се, то увек понављам и себи и вама и свима који имају уши да чују, да би се преци наши узрадовали кад изађемо пред њих, познали нас и они као своје потомке и признали нас за своје најрођеније. Бог вас благословио!

* * *

Преузето из књиге Живот по Јеванђељу,
Патријарх српски Павле, Народна и
универзитетска библиотека у Приштини
и Арс Либри, Београд,1998.

Патријарх Иринеј: КОНАЧНА ПОБЕДА БОГУ ПРИПАДА, А НЕ ЉУДИМА!

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј у Недељу Православља служио је Литургију Светог Василија Великог у параклису Светих мученика београдских Ермила и Стратоника у Храму Светог Саве на Врачару.

У Недељу Православља не сећамо се само победе поштовања икона, него и прослављамо све победе Цркве над силама које су јој у историји претиле, било кроз гоњења или кроз лажна учења. И данас су многи непријатељи њени, и данас Црква страда, да се покаже какви су људи, али и да се покаже моћ и сила Божја. Коначна победа припада Богу, а не људима, истакао је патријарх Иринеј у својој беседи.

Његовој Светости саслуживало је братство Храма Светог Саве, уз појање Певачког друштва „Мокрањац“ и учешће мноштва верника.

Преузето са – Српска Православна Црква

* * *

ПАТРИАРХ СЕРБСКИЙ ИРИНЕЙ: ОКОНЧАТЕЛЬНАЯ ПОБЕДА ПРИНАДЛЕЖИТ БОГУ, А НЕ ЛЮДЯМ!

Его Святейшество Патриарх Сербский Ириней в Неделю Торжества Православия служил Святую Литургию Василия Великого в параклисе Святых мучеников Белградских Ермила и Стратоника в Храме Святого Саввы на Врачаре.

В Неделю Торжества Православия празднуем не только победы почитания икон, но и прославляем победу Церкви над силами которые Ей противятся, и через гонения, и через ложные учения. И сегодня много врагов у Неё, и сегодня Церковь страдает, но и страдания эти показывают не только каковы люди Церкви, но и показывют мощь и силу Божию. Окончательная победа принадлежит Богу, а не людям, – сказал Патриарх Ириней в своей проповеди.

Его Святейшеству сослужило братство Храма Святого Саввы, в сопровождении пения Певческого общества „Мокраняц“ и участии множества верующих.

* * *

Протојереј Александар Шмеман: РАДОСНА ТУГА

За многе, а можда и за већину православних хришћана, пост се састоји у једном ограниченом броју формалних, претежно негативних, правила и прописа: у уздржавању од извесне хране, игранки, и, можда, биоскопа. У таквом је степену наше отуђење од стварног духа Цркве да нам је готово немогуће да разумемо да постоји и „нешто друго“ у посту – нешто без чега сви ови прописи веома много губе од свог смисла. Ово „нешто друго“, може да буде најбоље описано као „атмосфера“, „клима“ у коју човек улази, а то је пре свега, стање ума, душе и духа који седам недеља прожима наш целокупан живот. Још једном да подвучемо да сврха поста није у томе да нас принуди на некакве формалне обавезе, већ да „омекша“ наше срце тако да би се отворило за стварност духа, да бисмо доживели скривену „глад и жеђ“ за заједничарством са Богом. До ове посне „атмосфере“, овог јединственог „стања духа“ долази се првенствено преко богослужења, преко различитих литургичких промена које се за време поста уводе у литургички живот.

ЧИТАЈ ДАЉЕ… »

Одвојено посматране, ове промене би могле изгледати као формално накалемљене; али схваћене као целина, оне нам откривају и саопштавају дух Поста, оне чине да видимо, осетимо и доживимо ону радосну тугу која представља праву поруку и прави дар поста. Могло би се, без претеривања, рећи да су оци духовности и свети писци, који су састављали стихире Посног триода, који су мало по мало организовали општу структуру посних служби, који су украсили Литургију Пређеосвећених дарова са посебном лепотом која јој је својствена, имали јединствено разумевање људске душе. Они су, заиста, познавали вештину покајања, и сваке године за време Поста, њихова је заслуга да је ова вештина приступачна свакоме ко има уши да слуша и очи да гледа.

 

Рекао сам да је општи утисак она „радосна туга“, и сигуран сам да ће чак и онај који располаже ограниченим познавањем богослужења, а улази у цркву за време посне службе, скоро одмах препознати шта сс мислило са овим донекле противречним изразима. С једне стране, некаква тиха туга прожима службу: одежде су тамне, службе су дуже нсго обично и монотоније, у њима скоро да нема покрета. Читања и пјенија сс смењују и изгледа као да се ништа не дешава“. У одређеним интервалима свештеник излази из олтара и чита увек исту кратку молитву, а сви верници сваку прозбу молитве пропраћују метанисањем. Тако, дуго времена остајемо у монотонији – у овој тихој тузи.

 

Затим почињемо да схватамо да је ова дужина и монотонија потребна ако желимо да доживимо да се ова тајанствена и у почетку неприметна „радња“ службе одрази и у нама. Мало по мало почињемо да разумевамо, или боље речено, да осећамо, да је ова туга заиста „радосна“, да ће у нама доћи до тајанственог преображаја. Чини нам се као да стижемо у неко место до кога не допире бука и галама живота улице, онога што нам свакодневно испуњава дане и ноћи, места на које све то не утиче. Све то што нам је изгледало безгранично важно јер је испуњавало наш ум, стање страха, које је постало нашом другом природом, нестаје, и ми почињемо да се осећамо слободни, радосни и срећни. Није то бучна и површна срсћа, која долази и одлази двадесст пута на дан, срећа крхка и пролазна. То је дубока срећа која не потиче од једног јединог и посебног спољашњег разлога, већ из дубине душе. По речима Достојевског то је срећа која додирује „други свет“ – и онај кога је она додирнула осењен је светлошћу, миром и радошћу и неизрецивим поуздањем. Онда разумевамо зашто су службе биле тако дугачке и на изглед монотоне. Схватимо да је без претходног „умирања“, без успостављања у себи мере унутарње постојаности, готово немогуће да пређемо из стања духа, сазданог из буке, јурњаве и бриге, у ово ново стање. И баш због тога они који мисле о црквеним службама само у терминима „обавеза“, који се увек распитују о неопходном минимуму („колико пута треба да посећујемо цркву? колико често треба да се молимо?“), никада не могу да разумеју праву природу богослужења, које нас одводи у другачији свет – свет Божије присутности – води нас тамо куда нас наша огреховљена природа не може природно да доведе.

 

Тако, док доживљавамо ово тајанствсно ослобођење, док постајемо „мирни и радосни у срцу“, монотонија и туга службе добијају ново значење, бивају преображени. Некаква унутарња лепота их осветљава као рани зрак сунца, који, док је још увек тамно у долини, почиње да осветљава врхове планине. Ова светлост и тајна радост долази од дугих Алилуја* од потпуне „складности“ посног богослужења. Што је у почетку изгледало као монотонија, сада се открива као мир; што је звучало као туга, сада се доживљава као почетни покрет душе, која поново досеже до изгубљених висина. Ево шта свако јутро објављује први стих носног Алилуја: „Моја душа Те тражи ноћу, о Боже, пре зоре, јер је Твој суд светлости на земљи!“

 

„Тужна радост“: туга мога изгнанства, пропуста и промашаја, које сам учинио у животу; радост Божије присутност и опраштања, вeсеље поново задобијене жеље за Богом, мир поново пронађеног дома – таква је „атмосфера“ посног богослужења. Такав је први и општи утисак који осећа моја душа.

 

*У нашим литургичким књигама за Велики пост се чссто употребљава израз Алилуја. Док је на Западу, релативно врло рано Алијула било избачено из посних богослужења и резервисано за ускршње празновање. Овај несклад је интересантан зато што ова веома важна литургичка реч, наслеђена у Цркви из јеврејства, има радостан призвук, и увек изражава радост. Са чисто формалне тачке глсдишта, термин Алилуја је постао синоним за Велики пост зато што се на јутрењу, за време Велнког поста, пева Алилуја уместо „Бог Господ нам се откри…“ (Пс. 117). Међутим, овај последњи стих је некад представљао новину. Узет је из јутарњег „катедралног служења“ (види мој Увод у литургичко богословље, стр 125) и мало по мало ушло у општу употребу (види Ј. Маткос, Some problems of Biyantyne orthros, прев. на eнгл. А. Лујс, II, 2). У почeтку ссдмога вeка непевање „Бог Господ…“ била је одлика монашког служења, као што показује опис бденија на Синају (Ј.Б. Потра, Luris Ecclesiae greacorum historia et monumenta I,стр. 220). Ава Нил наводи да се ,,Бог Господ ..“ пeва као свечани додатак, на почетку канона. Што сс тиче 117. псалма из кога је изабрано пет стихова за „Бог Господ…“ представљају „халел“ – алилуја псалма – у коме се алилуја употребљава као рефрен после сваке строфе (види: S. Mowinckel, The Paslma in Israel’s Workship eнгл. прeвод – Оксфорд 1962 – стр. 120). Најзад, познато је да је Теодор Студит ,,организатор Триола“, саставио специјалне „алилујарије“ (Скабалнович, стр. 404) – можда од њих и воде порекло наши посни алилуја? О судбини алилуја на Занаду (види Ј. А. Јунгман, Missarum Solemnia, III. стр. 92).

Преузето из књиге Велики Пост

Архимандрит Тихон (Шевкунов): Оставление монастыря и монашества. Святоотеческий взгляд и популярные современные мнения

Доклад на XXIII Международных Рождественских образовательных чтениях, направление «Преемство святоотеческих традиций в монашестве Русской Церкви» (Сретенский ставропигиальный мужской монастырь. 22–23 января 2015 г.).

Оставление иноком монашества – одно из самых тяжелых испытаний, с которым приходится сталкиваться братству монастыря, прихожанам обители и, конечно, самим решившимся на такой поступок нашим братьям или сестрам. Мы помним, как в девяностые годы, в начале бурного возрождения монашеской жизни, некоторые обители обновлялись практически полностью. Сейчас ситуация, слава Богу, изменилась, хотя, к несчастью, подобные случаи время от времени возникают.

В нашем московском Сретенском монастыре за двадцать один год из монашества ушли четыре наших собрата. Когда нам говорят, что это очень мало, мы не можем согласиться. Каждый такой случай – огромная трагедия для всех.

Наша задача, конечно же, не в том, чтобы осуждать кого бы то ни было. Необычайно важно и для ушедшего инока, и для оставшегося братства или сестричества назвать случившееся с ушедшим монахом своими именами, как бы сурово и нелицеприятно это ни прозвучало. Критерии же оценки подобных поступков мы должны искать не в личных мнениях кого бы то ни было, но у святых отцов и в предании Церкви.

ЧИТАЈ ДАЉЕ… »

Еще важнее понять, каковы коренные, духовные причины попрания монашеских обетов и что необходимо сделать каждому – братии, игумену, священноначалию, – чтобы, по возможности, предотвращать подобное.

 

Но прежде хотелось бы обратить внимание на то, что сегодня все чаще заметны попытки прямого или косвенного оправдания оставления монахами избранного ими пути. (Кстати, то же относится и к случаям оставления белыми священниками своего служения.) Оправдания эти объясняют явлением, обозначаемым термином «выгорание», вдруг ставшим заметно востребованным и популярным. «Выгорание» пытаются представить как нечто практически неизбежное в священническом служении, как неминуемую профессиональную болезнь, за которую сам больной ответственности в общем-то нести не может.

 

На самом деле то, что понимают под «выгоранием» (если кому-то нравится этот термин), может означать действительно духовную болезнь, впрочем, вполне известную еще древним отцам и описываемую ими в зависимости от конкретного ее проявления как уныние, отчаяние, маловерие, малодушие, окамененное нечувствие. Те же отцы подробно рассказывают о путях борьбы с такими духовными недугами. В первую очередь, осуждением самого себя и неосуждением ближнего. Борьбой с высокоумием и тщеславием. Покаянным и неотступным обращением ко Господу. Все это хорошо известно каждому монаху и священнику. Другое дело, что от знания до исполнения – труды, поты и кровь.

 

Но сегодня, в век стремления к комфортности везде и во всем, возникает почти целое «богословие», решительно оправдывающее священническое «выгорание» и даже провозглашающее его в качестве признака особой «честности» и некоего возвышенного и тонкого душевного устроения. На все аргументы против извинения такого «выгоревшего», оставляющего священство или монашество, а по сути на аргументы против легитимизации таковой практики можно услышать раздраженное: «Ну выгорел он! Ничего здесь не сделаешь. И не сметь осуждать, не сметь упрекать никого в этом поступке!»

 

Несомненно, судить наших несчастных братьев и сестер, принявших ужасающее решение отвергнуть великие монашеские обеты, данные Самому Богу, не может никто, кроме Господа Иисуса Христа. Но это совсем не означает, что сам подобный поступок мы не можем назвать своими именами: духовная деградация, расцерковление, предательство.

 

Но все же в чем причина столь гибельного изменения во вчерашнем искреннем и благочестивом иноке?

 

Как-то мне довелось спросить у архимандрита Иоанна (Крестьянкина): какую главную проблему он видит сегодня в жизни Церкви? Отец Иоанн ответил, даже не задумываясь. Очевидно было, что он много размышлял об этом. «Неверие», – ответил он. – «Как неверие? Может быть, вы имеете в виду новоначальных мирян? А какая главная проблема у священников?» – «И у священников тоже».

 

Через несколько дней я был на острове у отца Николая Гурьянова и задал ему тот же вопрос. «Маловерие и неверие», – ответил старец. Такое единодушие двух старцев меня тогда, признаться, совершенно поразило.

 

Но вскоре нечто похожее я нашел у древних отцов. Вот что пишет преподобный Исаак Сирин, говоря о том, что самое худшее может случиться с монахом: «Отчаяние из-за богооставленности, родившееся от неверия твоего». Вот оно – то самое пресловутое «выгорание»: «отчаяние от богооставленности». Откуда оно проистекает? – «Рождается от неверия твоего». И далее пишет преподобный Исаак: «Отчаяние предаст тебя унынию, уныние предаст тебя расслабленности, последнее же уведет тебя от надежды твоей». И заключает: «Из того, что может случиться с тобою, нет ничего хуже».

 

А вот отрывок из Гимна преподобного Симеона Нового Богослова: «Я возгордился, Владыка, так как понадеялся на себя и, увлекшись попечением о чувственных вещах и житейскими заботами, пал, несчастный. И, охладев, сделался черным как железо. И оттого, еще долгое время лежа, я ржавчину принял. Посему взываю к тебе, Человеколюбче, прося о том, чтобы мне снова очиститься и быть возведенным к прежней доброте. И света Твоего насладиться ныне, всегда и во веки веков. Аминь».

 

Неверие… Ржавчина… Сделался черным… – разве это не именно то, о чем мы говорим? И выход из этого состояния указывает святой: покаяние, обращение в Богу. Как все известно, как просто. Но как порой невыполнимо! И особенно когда к охваченному малодушием, изнемогшему в духовной брани иноку назойливо (как бесы, по другому не скажешь) приступают ложные утешители и самозваные советчики, усугубляя роковую готовность совершить непоправимую ошибку.

 

Что должно сделать, чтобы свести до минимума обсуждаемые нами случаи? Это необычайно обширная тема, начиная от обязательного возрождение практики продолжительного духовного испытания послушников и вплоть до едва ли не практически всех вопросов, касающихся устроения монашеской жизни. Но есть одна из проблем, представляющихся несомненно принципиальной и важной, решение которой не вызовет особых затруднений.

 

Синодальной комиссии по монашеству не раз доводилось сталкиваться со случаями, когда постриженники некоторых монастырей, намеревающиеся выйти из обители и вернуться в мир, как это ни поразительно прозвучит, просто не имеют никаких представлений о том, что монашеские обеты невозвратны. Тем более не знают они о содержании церковного предания и взглядах святых отцов на саму возможность и канонические последствия оставления монашества. Все, что должно быть известно каждому иноку на данную тему, становилось для них открытием и диковинной новостью. Впрочем, представления о высочайшей ответственности и невозвратности монашеских обетов даже у части насельников благополучных обителей порой носят весьма приблизительный характер.

 

Но скажут: есть и другое мнение. Для людей, хорошо знакомых с монашеской жизнью в нашей стране, не секрет, что бывают случаи, когда архиереи «снимают монашество» и благословляют принявших постриг возвращаться в мир, создавать семью.

 

Не входя в обсуждение подобных действий некоторых епископов, необходимо сказать, что святая обязанность и огромная ответственность нас, игуменов и игумений, – приложить все усилия, чтобы ознакомить послушника или послушницу с истинным преданием Церкви о невозвратности монашеских обетов, удостовериться, что эти знания глубоко и верно восприняты, и рассеять ложные представления об этом предмете, от каких бы лиц подобные соблазнительные утверждения ни исходили.

 

В нашем монастыре мы уже несколько лет в период послушнического искуса обязательно знакомим трудника и требуем от него тщательного изучения небольшой исследовательской работы, которую я позволю себе представить сейчас на ваш суд. Книжка эта была написана по благословению Комиссии по монашеству Межсоборного присутствия.

Архимандрит Тихон (Шевкунов):
О НЕОБРАТИМОСТИ МОНАШЕСКИХ ОБЕТОВ

* * *

Источник – Синодальный отдел по монастырям и монашеству

Пева мати Теодора…

ПЕСМА „ПЕВА СЛЕП“ ЈЕРОМОНАХА РОМАНА МАТЈУШИНА НА СРПСКОМ ЈЕЗИКУ. ПЕВА МОНАХИЊА ТЕОДОРА (ВАСИЋ).

НОВАЯ ПЕСНЯ НАМЕСТНИЦЫ НАШЕЙ ОБИТЕЛИ, МОНАХИНИ ФЕОДОРЫ (ВАСИЧ): „ПЕЛ СЛЕПОЙ“, НА СТИХИ ИЕРОМОНАХА РОМАНА (МАТЮШИНА) ПЕРЕВЕДЕННЫЕ НА СЕРБСКИЙ ЯЗЫК…

Монахиня Феодора (Васич) - „Пел слепой“

WordPress theme: Kippis 1.15
Translate »