2013-08-08

2013-08-08

ИСЛАМИСТИ НАПАДАЈУ ЕВРОПУ: Хришћани да брију главе како би се разликовали од „верника“

abu-valid-teroristi-dzihad-1404083790-525773 teroristi-dzihad-1404083790-525771 teroristi-dzihad-1404083790-525779

02.07.2014.

Ужас Исламски екстремисти намеравају да потчине Запад и да покоре „невернике“, које ће терати да носе црвене траке око врата како би се разликовали од „верника“

ЛОНДОН – Проповедник који врбује за групу Исламска држава Ирака и Леванта Абу Валид (35), приликом окупљања у Британији, најавио да хришћане чека страшна судбина под муслиманима.

Наиме, проповедник за кога се верује да испира мозак британској омладини врбујући је за терористичку групи Исламска држава Ирака и Леванта (ИСИЛ) Абу Валид (35) организовао је јавни скуп у Кардифу, на којем је изнео своје планове за уређење европског друштва након што га освоје исламисти. Према његовом плану, хришћани и остали немуслимани биће јавно понижавани и третирани као грађани другог реда.

Абу Валид: Неверници неће смети да ходају тротоаром, већ ће моћи само да јашу муле насред пута

Угњетавање

- На улици неверник ће морати да носи црвени појас око врата, да обрије главу и да носи распарене ципеле. Неверници неће смети да ходају тротоаром, већ ће моћи да се крећу само средином пута, и то само ако јашу муле – најавио је Абу Валид рекавши да ће хришћани морати да дају муслиманима сву лепу одећу јер ће смети да носе само дроњке.

Исламисти се неће задржати само на уништавању достојанства, већ ће у потпуности преуредити и уништити западно друштво, заједно с културним знаменитостима. Прва на тапету, Валид обећава, биће Британија и ускоро ће се широм те земље вијорити џихадистичка застава.

- Ноћна мора британског премијера је то да ћемо ноћу провалити врата његове куће и да ћемо ту поставити калифа (муслимански световни и духовни вођа, прим. аут.) и да ћемо установити шеријатски закон. Њихов кошмар је да ћемо на врх Биг бена поставити заставу на којој пише „Нема другог бога осим Алаха“ – рекао је Валид истакавши да ће хришћанима бити остављене цркве, али да никад неће смети да у њима звоне звона.
Британски политичар и некадашњи борац против тероризма лорд Карлајл поручио је да су Валидове тврдње чист пример ширења расне мржње.

Говор мржње

- Његове речи су потпиривачке, дискриминаторске, увредљиве и ван памети. Идеја да хришћани треба да брију главе и носе црвене појасеве веома подсећа на најгоре идеје и поступке Адолфа Хитлера – рекао је лорд Карлајл.

РАЗАПЕЛИ ЉУДЕ НА КРСТОВЕ НАСРЕД ТРГА

Припадници џихадистичке групе Исламска држава Ирака и Леванта у Сирији јавно су погубили и разапели девет мушкараца, од којих су осморица били побуњеници који су се истовремено борили и против снага сиријског председника Башара ел Асада и џихадиста. Наиме, у месту Деир Хафер на истоку провинције Алепо брутално су убили своје противнике и затим њихова тела поставили на крстове на главном сеоском тргу, где ће бити изложена током наредна три дана.
Иначе, у предграђима престонице Дамаска у току су оштре борбе између сиријских побуњеника и милитаната ИСИЛ, који истовремено предузимају велику офанзиву у Ираку.

ДВА ГЛАВНЫХ ДОГМАТИЧЕСКИХ ЗАБЛУЖДЕНИЯ СОВРЕМЕННЫХ ХРИСТИАН Архимандрит Рафаил (Карелин)

100223.p

 

Мы продолжаем публикацию ответов на вопросы портала Православия.Ru современного церковного писателя и подвижника архимандрита Рафаила (Карелина).

Главное догматическое повреждение ума современных христиан – это потеря святоотеческого понимания Церкви как хранительницы истины, Священного Предания и Священного Писания. Современное представление о Церкви в либеральных кругах все более приближается к протестантскому взгляду на Церковь как на человеческую общину, объединенную вероучительным согласием и ритуалами, на союз единомышленников. При этом самое главное – божественная сторона Церкви как хранительницы благодати, носительницы фаворского света и непрестанной Пятидесятницы – стирается, ее воспринимают как человеческий институт. Для модернистов Церковь становится бесхозным домом, который они приватизировали и переделывают на свой лад Для бойких модернистов Церковь становится бесхозным домом, который они приватизировали и переделывают на свой лад. Откровение имеет две формы: Писание и Предание.

Священное Предание, отраженное в символических книгах (вероучительные книги, принятые всей Церковью), догматических и канонических постановлениях Вселенских соборов, богослужебных текстах и агиографических памятниках, все более обесценивается в глазах либерального общества. Что касается модернистов, то для них Священное Предание – в значительной степени мифология, недостойная внимания современного «образованного» человека. А что касается догматики и каноники, подтвержденных на соборах, то известный модернист Николай Зернов прямо заявил, что «Вся трагедия Церкви началась со Вселенских соборов»[1]. Модернисты стараются создать новое аморфное христианство, которое отвечало бы страстям современного общества Модернисты стараются дискредитировать вероучительные источники, упразднить и разрушить, а иногда даже осмеять богословскую традицию и преемственность прежних веков, создать новое аморфное христианство, которое отвечало бы понятиям, вкусам и потребностям, а проще говоря, страстям современного общества, находящегося под радиацией либерализма и гуманизма. Модернисты стремятся не мир просветить светом Церкви и приобщить его к вечной истине христианства, а Церковь приспособить к миру и тем самым подвергнуть ее перманентной секуляризации.

Второе догматическое извращение я вижу в стремлении модернистов переделать, а, в сущности, упразднить православную сотериологию, изъять из нее догмат об искуплении и создать новую сотериологию под названием «нравственной теории спасения». Догмат об искуплении – это сердце христианства Догмат об искуплении – это сердце христианства. Спасение человечества Христом заключалось в том, что Распятый Мессия принял на Себя через Свои страдания и мучения наказание, которое по справедливости Божией должно было вечно тяготеть над человечеством. Господь заменил нас Собой и этим соединил справедливость с любовью, а любовь с правосудием – в этом смысл Голгофской жертвы. В предреволюционные годы предыдущего мятежного столетия началось движение обновленчества. Обновленцы заявляли, что современного человека уже не вдохновляет учение об искуплении и нужны новые идеи.

Гуманизм как культ человека не желал и не допускал искупления, видя в этом унижение достоинства человеческой личности; его более устраивало другое учение – о том, что человек сам спасает себя через исполнение евангельских заповедей и подражание Иисусу Христу как нравственному эталону человека. При этом часть модернистов допускали, что Христос – идеальный человек, а другие считали, что Он грешник, Который путем борьбы с живущим в нем грехом и страстями постепенно нравственно совершенствовался и окончательно победил грех во время крестных страданий. Это лжеучение представляло Христа не Искупителем, а педагогом и открывало путь христианизированной теософии и гностицизму. Следует помнить, что древние гностики-докеты отвергали догмат искупления, считая распятие и страдания Христа призрачными. Апостол Иоанн Богослов запрещал христианам иметь какое-нибудь общение с гностиками. История повторяется, и подобие настоящего мы можем найти в прошлом.

 

Вопросы архимандриту Рафаилу (Карелину) задавал Антон Поспелов

СВЕПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП  Похвална беседа светитељу Јовану (Максимовичу)

138759.p

Идеал православног монаштва – с осамљеном молитвом и тиховањем – западни свет слабо може да схвати. Практична Европа и рачунџијска Америка чак и светост желе да мере у категоријама «друштвене користи»… Међутим, ХХ век је много тога променио – и на карти света и у људским главама. Кад је преко граница некадашње Руске империје покуљала бујица емиграната који су чували руске иконе и градили православне храмове, – свет се срео с Православљем лицем у лице. Право откровење о Православљу за свет је постао наш земљак – светитељ Јован Шангајски и Сан-Франциски. Својим задивљујућим животом он је много рекао и Европи, и Америци, и Кини – о љубави, о милосрђу, о монашком подвигу. И о истинској Цркви којој је припадао свом душом. Лако је писати и говорити о грешницима, јер «от нихже первиј јесам аз». Делимично искуство, а делимично уобразиља могу да замисле сваку ситуацију из области живота у којој царују похот плоти, похот очију и гордост овоземаљска. Много је теже говорити и писати о светима. Нема адекватног искуства. Човек ризикује да упадне у одушевљење као кученце и необуздане похвале, или да падне у сумњу. Обе ове крајности се дотичу, а чак се и сливају у духовном свету где земаљско око ништа не може да види јасно. Управо сумња воли да се крије иза раскошних похвалних фраза и управо љубитељима дитирамба највише прети падање у неверје. Похвала свецу није сведочанство о лојалности попут стихова о вођи које човек пише да га не би стрељали. Чему наше речи самом свецу? Ако се о светом човеку и говори то је само због тога како би се кроз његово искуство за очи црквеног народа открила извесна важна страна духовног живота. Можда – неколико страна, али обавезно актуелних, не ради лепе речи и не у касицу ерудите, већ ради живота.

 

Ево, намерио сам да говорим о Јовану (Максимовичу) и као увек у сличним приликама извесно време седим ћутећи и ослушкујем себе. У глави ми је тишина – не зато што у њој нема мисли, већ због дивљења величини личности. У рукама ми је лака дрхтавица због величине задатка. Све се не може рећи, значи, треба говорити о главном. О чему? Почећу од литургије. «Вес от Бога освјашчен свјашченодјејствијем Пречистих Тајн» (Сав од Бога освећен свештенодејствовањем Пречистих Тајни), – тако се о Јовану каже у тропару. Служио је често, скоро свакодневно, независно од тога да ли је у храму било много или мало људи. Волео је да служи као обичан свештеник и да потреби Свете Дарове после службе. То је чинио дуго и за то време се молио над Крвљу Исусовом. Само Бог зна жар ових молитава. Сећам се да се у књизи о Пајсију Светогорцу каже да је неки свештеник потребљујући Свете Дарове увек плакао и било му је нелагодно што «гадне» сузе падају у Путир. Отац Пајсије му је рекао: «Помоли се за мене, да ми Господ да твоје «гадне» сузе.» Очигледно, код владике Јована је било нешто слично, а било је и више од тога. У сваком случају, дуго није излазио из олтара. Могао је још да чита Јеванђеље, могао је да се моли по бројаницама. Напуштајући светилиште могао је рећи са уздахом: «Како ми се не иде из храма.» *** Свака литургија се служи «о всјех и за всја». Свака литургија је догађај од васељенске важности. На служби се сажима сва историја света до размера геометријске тачке. И прошлост, и будућност света се савијају унутра као свитак, као небо у Апокалипси, ка центру, и свештеник који служи види и једно и друго заједно. Ево једног од цитата благодарења: «Поминајушче всја о нас бившија: Крест, гроб, тридневноје Воскресеније, на небеса восшествије, одеснују сједеније, второје и славноје паки пришествије.» (Сећајући се свега што се с нама догодило: Крста, гроба, тридневног Васкрсења, усхођења на небо, седења с десне стране, и опет, другог и славног доласка.) Помиње се и други Долазак! Свештеник који служи или епископ, превазилази границе временских условности и постаје активан учесник у целој људској историји. На ово су позвани сви служитељи олтара, иако не схватају и не осећају то сви. Тако се и у мору купају многи, али роне у дубину и са дна благо ваде само поједини. Јован је ронио у дубину и вадио је отуда права блага.

 

Он се смело може назвати свеправославним епископом. Његово срце није живело само бригом и проблемима руске емигрантске заједнице и само мислима о судбини домовине коју је оставио, већ и бригом за Православље као такво. У свом стремљењу ка дубоком јединству хришћана у молитви и вери архиепископ Јован је откопао и очистио кладенце засуте песком историјског заборава. То је сећање на свете који су заблистали на Западу до велике схизме у XI веку. Свети Дунстан, сети Колумба, Ансгарије Бременски, Патрик Ирски и многи други древни свеци Запада су представници заиста васељенског Православља, а њихово препуштање забораву веома осиромашује наш осећај црквености. Владика Јован је тражио и поново издавао њихова житија, налазио је молитве које су им биле упућене, посећивао је места њиховог труда и страдања, проналазио је честице моштију и остале реликвије. Овај труд треба наставити и његови плодови ће бити задивљујући. Међутим, увек је тешко почињати. Почињати значи усудити се. Почињати значи превладати инерцију столећа и растерати слатку мрену помесне затворености у себе. За то су потребни апостолски дух и молитвено јединство с Главом Цркве – Христом. *** Мало је људи који су у стању да се моле као што се владика молио. У свом монашком труду он се угледао на земљака – Мелетија Харковског који је ноћи проводио стојећи на молитви, а спавао је само седећи на сточићу. У нашем веку раслабљености, у нашој епохи заљубљености у телесни спокој и удобност овакав труд изгледа просто немогуће. Међутим, постојао је. Многи су сведоци тога. Митрополит Антоније (Храповицки) је био запањен подвижничким духом тада још јеромонаха Јована и називао га је Анђелом у телу. Топло сунашце Српске земље, велики паметан човек, и сам – подвижник, епископ Николај (Велимировић) указивао је на Јована (Максимовича) ако су га питали да ли данас има светаца попут древних. Прва љубав будућег подвижника била су житија светаца. Читао их је целог живота и знао толико добро као да је живео у њиховом друштву. Осим тога, од момента монашког пострига није се растајао од Библије. За пажљивим читањем Светог Писма светитељ се могао затећи увек, кад се налазио у келији. Трудио се да прочита или да одслуша цео круг дневних служби. Где год да се налазио – у авиону или у аутомобилу – у три сата после подне је отварао путни Часослов и читао је 9. час. О њему се може рећи оно што су у посмртним сећањима и похвалама многи говорили о оцу Јовану Кронштатском: он је живео у Цркви. Односно, није свраћао у цркву, није радио у Цркви, није живео за рачун Цркве, није поштовао Цркву из далека. Он је управо тежио ка томе да живи Црквом у сваком трену и постао је неодвојив од ње.

 

По етносу – Украјинац, по животу – изгнаник и грађанин света, по духу је био руски православни светитељ, као и монах-подвижник, па чак и јуродиви, спајајући у свом малом животу скоро све најбоље што је везано за појам Православља. Ово право богатство Православља уопште и руског Православља посебно владика Јован је по вољи Божијој откривао пред лицем западног света. Западна секуларизована свест од хришћанства тражи практичну корист коју схвата као социјално служење. Ова секуларизована свест не верује у потребу за подвигом и у силу молитве и сматра их сувишнима. Владика Јован је у себи самом показао Православље управо као подвиг. Саму црквену историју је оживео и учинио очигледном. Притом се кроз њега пројавило и доброчинство, које толико воле неверујући човекољупци. Архиепископ Јован је оснивао сиротишта, сваке недеље је посећивао болнице, организовао је трпезу за сиромашне, у шангајским брлозима је откупљивао децу од пропалих родитеља како би затим организовао њихово васпитање. Све што је повезано с милосрђем текло је из његовог труда као снажна и свежа бујица из извора Међутим, то је било управо чудотворно милосрђе рођено подвигом и ноћном молитвом, а не сентименталношћу и жељом за похвалама.

 

Тешко је набројати случајеве исцелења по молитвама владике Јована. Притом, као истински Христов ученик, владика ни припаднике туђих вера није остављао без молитве. Обилазећи болнице, на молбу родбине или самог болесника могао је дуго времена да се задржи у молитви покрај постеље католика, протестанта или Јеврејина. Често, врло често су болесници чије стање је до тада било безнадежно, пуштани из клинике следећег дана на неописиво свеопште чуђење. Међутим, као што то увек бива код светаца, његова љубав се није простирала до равнодушности у питањима вероисповести. Јован Шангајски је био против мешовитих бракова и школовања православне омладине у школским установама других вера, јер је постојала опасност од губитка вере. Није подносио најновије обичаје попут прославе Хелоуина видећи у томе недопустиви степен посветовњачења. У богословљу није био ни конзервативац, ни либерал. Његово богословље је било живот, пошто је било литургично. На свакој служби – проповед. У посланицама пастви – ниједне сувишне речи, све је на свом месту, све је јасно и строго, уравнотежено љубављу. Познат је један случај. Кад је био позван на језуитски колеџ владика је застао код иконе Архистратига Михаила. «То је наш покровитељ,» – рекао је локални патер. «То се вама тако чини да је он ваш покровитељ,» – одговорио је владика. Ако се зна Јованова блискост небеском животу није тешко схватити да то нису биле просто речи. Вера светих отаца, вера осрамоћене домовине која је остала далеко и Православље били су за њега једина Истина. Посебно дирљиво је то што је цео светитељев живот представљао потврду тога.

 

Тешко је подражавати Јовану. То је најчешће скоро немогуће. Човек може да се прене, да почне, али се затим умори, успори кретање и скотрља се испод тачке од које је почео кретање. Шта да се ради? Не могу сви људи не само да буду Моцарт, већ не могу чак ни да свирају Моцарта. Дај Боже да макар слушају Моцарта, што је за многе већ недостижна висина. Исто тако је и у подвижништву. Сам владика Јован је био свестан да не може сваки клирик или монах да се угледа на њега по свом начину живота. Једног младог свештеника који је тежио ка најстрожем посту чак је лично натерао да једе кобасицу учећи га тако да пост није циљ, већ средство. Међутим, са животом подвижника се не треба упознавати само ради подражавања. Има и других радосних плодова. На пример, мисао: Црква је жива! Започевши трећи миленијум своје земаљске историје, Црква која рађа таква светила је жива! Ако знамо за свете попут Јована Шангајског, сумња у благодат Светог Духа којом је напојено црквено Тело је смртни грех. Имамо одакле да црпимо мудрост, имамо изворе на којима можемо да се оперемо и очистимо. Можемо бити светли и јаки, трпељиви и радосни, сваки – по својој мери. Можемо да пијемо мудрост и да црпимо снагу из истих извора као и незаборавни владика: из Свете литургије, из Писма и Предања, из оданости Цркви – туђиноватељки и из општења са Црквом победницом.

Протојереј Андреј Ткачов

Са руског Марина Тодић

WordPress theme: Kippis 1.15