Својим очима сам гледао како умире Гаврило Принцип

Gavrilo-Princip-s

Потресна исповест Луиђија Позека из истарског градића Савудрије који је робијао заједно са Гаврилом Принципом у злогласном затвору „Терезин“ у Чешкој

У малом приморском градицу Савудрија у Истри све до недавно живео је човек који је са Гаврилом Принципом, сарајевским атентатором који је на Видовдан 28. јуна 1914. године у Сарајеву убио аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда и његову супругу Софију, робовао заједно у злогласном затвору Терезин у Чешкој.

Како је недавно забележила и хрватска штампа, Луиђи Позек, скончао је у позној старости, а једини је човек који је преживео робијашки пакао и који је гледао како умире Гаврило Принцип, његов друг из злогласне тамнице, казамата у Терезину.

Старац Луиђи Позек, рибар и тежак по занимању, живео је малој каменој куцћици на обали мора у Савудрији. Готово цео живот провео је сам овде уз море, рибе и галебове.
Занимљива је прица Луиђија Позека о томе како је и зашто доспео у тада један од најпознатијих светских затвора за политичке осуђенике и како је упознао Гаврила Принципа, који је, као гимназијалац, из патриотских побуда усмртио, аустроугарског престолонаследника. Позек је испричао да је још 1915. године у аустријском граду Грац, са својим колегама железничарима, организовао демонтрације и протесте. Ухапсила га је аустријска полиција и организовано му је суђење. Био је осуђен на четири године „тешке тамнице“. Одведен је у затвор негде далеко, за који му је један аустроугарски жандарм рекао „да отуда никада неће жив изаћи“! Каже да се сећа да је уз стражаре до зуба наоружане доведен пред велике зидине некакве трвђаве која је лежала уз реку. „Доводе ме у пакао“. Помишљао је у себи, јер је све у овом казамату изгледало веома застрашујуће. Сазнао је од стражара да је доведен у тада чувени и злогласни казамат за политичке затворенике Терезин у Чешкој, Аустроугари су га „германизовано“ звали – Терезинштад.
Луиђи Позек је исприцао да је после неколико дана боравка у Терезину приметио сувоњавог младића, који је личио на људски костур. Био је то Гаврило Принцип.
Младић из Босне био је измасакриран свуда по телу, па чак и по лицу – На лицу младица, умрљаном траговима крви и дубоких посекотина, зјапиле су црне и црвенкасте живе ране, које су сведочиле о зверским мучењима. Он се издвајао од осталих затвореника управо због трагова од батина и мучења, био је живи леш.
– Срео сам Гаврила Принципа први пут у затворској амбуланти. Тек пошто ме затворски лекар прегледао због проблема са неухрањеношћу и тешким кашљем који је одавао утисак да сам можда зарадио тзуберкулозу или најмање упалу плућа од спавања на голим даскама и у влажним ћелијама пуним крупних мишева и других животињица које живе и обитавају у отпадним водама и канализацијама, усудио сам се да питам лекара – ко је овај измасакрирани и до смрти измучени младић?
„То ти је земљак“, одговорио ми је лекар, а на моје изненађење и питање: „Какав земљак“, он ми рече – Гаврило Принцип! За то име сам чуо, а одмах сам се запитао – па, то је човек који је извршио атентат на Франца Фердинанда. Збуњен и изненађен овим одговором, без речи сам напустио затворску амбуланту, каже Луиђи Позек.
Он је испричао да је осећао велики бол и рану због стања у коме је био Гаврило Прицнцип и поступања према овом младићу, па је почео да се интересује „за земљака“, тражио је да га и посети и поразговара са њиме, али му није било дозвољено.
Причао је да је Гаврило Принцип био заточен у самици, где је полагано умирао од глади и болести, пребијан систематски, буквално свакодневно. У влажним ћелијама, пуним глодара, на голим даскама обитавали су робијаши у злогласном Терезину. Гаврило Принцип је био у самици. Нешто, што је пре било сплачина него чорба робијашима је дељено сваки трећи дан, а Гаврило Принцип је добијао храну тек сваки пети дан. Мучен је зверски на разноразне начине, а „специјалитет“ затвора било је мучење Гаврила Принципа тако што би га ставили у дрвено буре у које је претхотно било закуцано мноштво великих ексера, па би га котрљали у таквом бурету док би се велики ексери забадали у Гаврилово израњањено младо тело!
Луиђи Позек је испричао да никада са Гаврилом Принципом није успео да разговара, али је са њиме ипак успео да успостави контакт.
– Затворски лекар је био фини човек, имао је нешто хумано у себи, па је лако успостављао контакте са нама, политичким затвореницима, и увек тежио да нам помогне. Често сам са затворским лекаром причао о Гаврилу Принципу, замолио сам лекара да поздрави Гаврила Принципа и да му каже коју реч о мени, његовом земљаку. И на моје велико задовољство, лекар је поздравио Гаврила и испричао му о мени. Гаврило ми је поручио преко лекара „да му је тешко што нема прилике да разговара са мном“. Био сам веома срећан Гавриловом поруком упућеној мени, али сам и даље имао неодољиву жељу да лично поразговарам са човеком за која је тих година знао цео свет, а чији млади живот се полако гаси у затворској ћелији у Терезину, у паклу који се звао затвор – каже Луиђи Позек.
– У затвор у Терезину сам дошао крајем 1915. године, тамо је већ био заточен Гаврило Принцип. Видао сам га виде пута 1916. године, а памтим и сусрете са њиме 1917. године. Тако је једном те године, док су га носили из затворске амбуланте, ја сам му се сасвим приближио и неприметно сам му се јавио речима: „Ја сам твој земљак…“.

Гаврило је изговорио пар неразумних речи, хтео је нешто да ми каже, али сам био сигуран да више није имао снаге да то и изговори. Био је живи леш, са не више од тридесетак килограма. Знао сам да неће још дуго живети. И тако је, нажалост, и било – испричао је Позек.
Овај истарски рибар је готово три године гледао како умире човек који је на Видовдан 28. јуна 1914. године у Сарајеву целом свету показао да мора доћи крај аустроугарском ропству и аустроугатрској тиранији, којој је одвајкада трн у оку била – Србија.
Луиђи Позек каже да крају своје невероватне исповести да никада није ни помишљао да ће изаћи на слободу из пакла Терезина. На његову срећу, то се догодило почетком 1918. године, када му је саопштено да напусти Терезин. Опраштајући се од својих затворских колега, упркос срећи да је дочекао слободу, био је тужан због Гаврила Принципа, кога није успео да посети и са њиме поразговара. Тражио је приликом изласка из затвора да га посети макар на тренутак, али на његову жалост то му није било дозвољено. Ипак, уз мито затворском стражару, упутио је преко њега свој последњи поздрав Гаврилу Принципу.
Само неколико дана по доласку у завичај, у родну Савудрију, у априлу 1918. године прочитао је у новинама да је умро Гаврило Принцип, сарајевски атентатор, чије име је заувек забележено у новијој историји. Наравно, није у новинама писало о зверским мучењима Гаврила Принципа.
А на самрти, Гаврило Принцип је исписао своје последње речи на зидовима ћелије у Терезину, као родољубиву поруку генерацијама које ће га се сећати са поштовањем:
„Наше ће сјене ходати по Бечу, лутати по двору, плашећи господу“!

ВАЖНОСТ И ЗНАЧАЈ ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКОГ ЈЕЗИКA

46621
Протојереј-ставрофор СЛАВКО Зорица, професор

Три важна догађаја у 9. вијеку

Друга половина Деветог вијека, у културно-историјском животу Словена, била је од великог значаја с обзиром на то да су се у њој, за релативно кратко вријеме, одиграла три веома значајна догађаја. Ти догађаји су узроковали неочекивану промјену тадашњих унутарњих односа и „преокрет на боље на путу општег културног напретка.“
Први догађај се одиграо када се великоморавски кнез Растислав, услијед црквено-политичке тежње за самосталношћу, обратио византијском цару Михаилу III (842 – 867) да му пошаље учене људе, хришћанске мисионаре, који би народу благовијестили Ријеч Божју на њему разумљивом словенском језику. Цар се одмах сјетио Константина философа, библиотекара у цариградској патријаршији, који се у то вријеме већ прославио својом мисијом међу Хазарима, и његовог брата Методија, који је прије био намјесник провинције Склавиније у Македонији, а затим скрушени монах у једном манастиру у Витинији, и на крају настојатељ манастира Полихрониона.
Браћа су послушала цара и ријешила да пођу међу западне Словене. Константин, који се већ извјежбао на оваквим пословима, помислио је да се они за овај посао морају итекако да спреме. У припреми за ову величанствену мисију, поред личног искуства, свакако је користио искуства Месроба код Јермена и Улфиле код Гота, а при састављању азбуке сигурно и на Блаженог Јеронима, јер се без разлога не би распитивао код моравских изасланика, да ли Моравци имају слова у свом језику „пошто нико не може да на текућој води пише еванђеље, а да се не изложи опасности да добије име јеретика.“ И тако су они најприје створили азбуку и превели најнеопходније богослужбене књиге, па тек онда кренули у мисију.
Међутим, колико је био важан проналазак, или састав азбуке, као и превођење еванђеља, још је важнија била чињеница „што је тај језик усвојен као литургијски језик.“ То је био тај моћни фактор, тај други догађај, који је имао велики значај и који је учинио бесмртним зачетнике ове идеје.
Увођење словенског језика у цркву у великоморавској кнежевини било је први велики дар за Словене. Јер тиме словенски језик „постаје црквеним, постаје органом словенског богослужења, постаје црквенословенским језиком.“ На њему су се за кратко вријеме појавили: псалтир, еванђеље, апостол, изабрана литургијска правила, номоканон и патерик.
Као и за свако добро дјело, и за ово је требало много претрпјети, па и пострадати. То је било познато сукобљавање са латинским свештенством и са „тројезичницима“, који се свакако нису противили увођењу словенског језика у богослужење само из пуких догматских увјерења, већ из све видљивијег слабљења сопственог утицаја међу моравским Словенима.
Но, и у оваквим околностима света браћа су се показали као велики дипломате и тактичари. Будући да су покренули велику мисију у словенском народу, и за мисионарство спремили велики број ученика, требало је да неко те људе рукополаже, пошто они нису били епископи. Због тога су се обраћали за помоћ римском папи, најприје Николи, а затим и Адријану II.
Кад је Константин у Рим донио мошти св. Климента, епископа римског, папа Адријан га је свечано примио, а затим двојици епископа Формозу и Гаудериху наредио да рукоположе за свештенике оне ученике, које су у Рим са собом довели св. браћа. „У четири цркве у Риму биле су овом приликом служене свете литургије на словенском језику и словенско еванђеље постављено је на олтар у цркви св. Петра у знак уважења великог културног мисионарског дјела, које су извршили Константин и Методије.“[1] Недуго за тим у Риму је Константин умро, узевши мало прије монашки завјет и име Кирило (869). Остао је Методије сам са ученицима да настави дјело које су заједно започели. Ускоро постаје епископ и тиме се рад св. браће учвршћује, као и црква међу Словенима.
Један важан догађај, на који се није довољно обраћала пажња, збио се негдје 881-882. када је Методије, на позив византијског цара Василија Македонца, дошао у Цариград, и ту цару оставио једног презвитера и једног ђакона са словенским књигама. То је био знак да је Методијев рад у Цариграду био у свему одобрен. Цар га је богато даровао и Методије, испраћен од цара и патријарха Фотија, враћа се у Моравску, гдје ускоро преведе на словенски језик цијело Св. писмо, осим књига Макавејских. Чим је ово завршио, умро је 6. априла 885.
Послије Методијеве смрти наступила су тешка времена за богослужење на словенском језику. Није било заштите ни од свјетовне ни од духовне власти. Римска курија је чак издала и забрану словенске литургије.
Али истовремено кад се богослужење на словенском језику почело све рјеђе служити у Моравској, оно наилази на плодно тло на југу међу Бугарима.
Дакле, управо у вријеме кад су св. браћа проповиједали у Моравској и Панонији, збио се на Балкану трећи велики културно-историјски догађај, који се по својим посљедицама може убројити међу најзначајније културне тековине. Тај догађај је обраћење у хришћанство бугарског кнеза Бориса (по крштењу Михаила) и по његовом налогу свег народа (865). За ово је највише заслуга имао патријарх цариградски Фотије.
Ово је спасло словенску писменост, која је била у повоју. Јер су Методијеви ученици сад управили своје стопе на ову страну и развили живу дјелатност. И тај период, који је трајао око вијек и по, с правом се може назвати златним добом словенске писмености у Бугарској и Сјеверној Македонији. Најплодоноснији период био је за вријеме цара Симеона, веома образованог човјека, који је био јако наклоњен овој дјелатности. Ту су се вршили преводи, компилације као и самостална дјела. У почетку су дјела била искључиво богословска.

Освештани језик

Са хришћанством и са преводом византијске богословске литературе на словенски језик за хришћанску византијску културу придобијени су Бугари, а мало касније и Срби. Послије неких сто година то се десило и са Русима. „Црквенословенски језик од тог доба служи за православне Јужне Словене културним посредником, он постаје за њих главним језиком у цркви, у држави и литератури, и остаје он са таквим значењем за неколико вјекова.“[2] Због употребе овог језика у цркви, и што се на њему проповиједало дјело спасења, овај језик је уживао, и још ужива велики углед, па и страхопоштовање код Словена до дана данашњега, као према освештаном језику.
Више вјекова, од најстаријег доба у Бугарској па све до 18.вијека, Црквенословенски језик је био у употреби у црквама и манастирима Бугарске, Србије, на Светој Гори, у Влашкој, Молдавији, Сибињу, Буковини, источној Галицији, сјеверној Мађарској, Русији.
С обзиром на то да су га употребљавала толико различита народна племена, разумије се да је током употребе претрпио и многе упливе живих језика тих народа. Овим се тумачи језична неједнакост црквенословенског језика. То је натјерало језикословце да утврде тзв. језичне рецензије или редакције: Средње-бугарску, српско-словенску и руско-словенску, које се међусобно разликују специфичним гласовним особеностима. То помало мучи људе који црквенословенски језик знају само површно. Али за оне који га боље познају не постоји велики проблем за разумијевање било које редакције.
Видјели смо из горе наведенога да су Моравска и Панонија, релативно закратко, биле жариште словенске писмености, да би се брзо то жариште премјестило на југ, у центар Балкана. И одатле, из литерарно продуктивних балканских земаља, у средњо-бугарској, или српској рецензији, продирао је на сјевер. Али, послије потпадања овог простора под Турке ситуација се мијења. Наиме увођењем штампаних књига у Русији, дешава се обрнути процес. Сада, посредством штампаних књига на црквенословенском језику у Русији, улази руско-словенска рецензија у богослужбену употребу код православних јужних Словена. И ова редакција је преузела примат у богослужбеној употреби већ од 18. вијека код свих православних Словена, и траје до данас, под општим именом церковно-славјанскиј јазик.
Најзначајнија карактеристика црквенословенског језика, због своје миленијске богослужбене употребе, јесте његова освештаност. Јер оно што је најприје написано словенским писмом јесу свете ријечи. Међутим, његова развијеност и разрађеност, која се огледа посебно у његовом истанчаном гласном организму и богатству облика, сврстава га у класичне језике, раме уз раме са јеврејским, грчким и латинским.

Познавање овог језика за Србе је насушна потреба

Све што је горе написано, познато је сваком образованијем Србину, па се поставља питање шта овај чланак има за циљ. Има, прије свега, да, ако је могуће, скрене пажњу на угроженост овог освештаног језика. Не бисмо се упуштали у његов положај код других народа. Задржали бисмо се само код Срба.
Лингвисти су одавно овај језик вредновали и утврдили, упоређујући га са другим језицима, да овај језик заузима у породици индо-европских језика органски самостално мјесто које се не може помијешати с другим. Вјековима се на овом језику читају молитве и савршавају св. тајна и служи Божанска литургија. Због тога се не да замислити да један православни богослов или свештеник не уважава и не воли овај језик, и да га бар и у најосновнијем обиму не познаје. За свештенике и богослове, као и за сваког образованог Србина, познавање овога језика јест насушна потреба. Замислимо како би изгледало да један италијански или француски богослов, или уопште образовани човјек, нема ни елементарно знање латинског језика. Или једног грчког богослова који не познаје богослужбени, односно новозавјетни грчки језик. То би била бласфемија. А код нас? Колико је оних који богослуже, а готово да не знају ни да читају црквенословенски? То надокнађују српским преводима, од којих, осим служебника и Новог завјета, ни један није службено верификован од Св. архијерејског Сабора Српске православне цркве.
Има ту и оправдања, која се не могу баш занемарити. Главни и, чини нам се, једини је тај што је црквенословенски за обичног вјерника, а данас већ и за велики број свештенослужитеља, постао прилично неразумљив. То је тачно. Али биће још неразумљивији ако га никако не будемо употребљавали. Свакако овдје ваља нагласити да се хришћанска побожност и духовност не изграђује само разумијевањем текстова. Јер као што човјек не дише само на нос или уста, већ и на безброј пора на кожи, тако се и молитвеност и духовност осјећа и изграђује цијелим бићем и свим чулима. Стога је неопходно у богослужењу задовољити свих пет човјекових чула. Ту су, поред текста, веома моћни благољепије, лијепо пјевање и лијепо и тачно служење итд. Јер наше се молитве узносе „јако кадило пред Тобоју.“
Кад је пак у питању богословље код Срба, проницање у св. Откривење, ту се без црквенословенског језика заиста тешко може. Његова тачна и стална терминологија и веома развијена граматика божанске истине приближавају вјернику и доводе их до високог степена јасности.
Најзад црквенословенски језик је сада, у овом расцјепканом православном словенском свијету, веома важан у приближавању свих православних Словена. Много је јачи, иако неразумљивији, од било којег говорног језика гдје се прaвославни Словени налазе. То се поготову може осјетити у Диаспори, која је данас, бар кад су Срби у питању, готово изједначена са Матицом.
Било би добро, а и неопходно, да се изучавању овог језика посвети много већа пажња, поготову у богословским просвјетним установама. Јер његовим присуством и употребом бићемо много богатији. Његовом употребом сачуваћемо и ћирилицу, за коју се данас деклараторно боре ентузијасти, док нам по градовима и селима, па и у средствима јавног информисања, примат преузима латиница. Црквенословенски језик се данас може штампати и писати само ћирилицом. Може, додуше и глагољицом, али она је давно уступила своје мјесто ћирилици. Само употребом се она може сачувати. Кажу да се све употребом троши осим језика и писма, и власти. Они употребом јачају и продужавају вијек трајања.
Чувањем и употребом црквенословенског језика бићемо богатији, а истовремено показаћемо се и много већи поштоваоци св. браће Ћирила и Методија, св. Саве и многих других прегалаца на духовно-културно-просвјетном раду у нашем народу.

 

svetosavlje.org

Нерадение о детях есть величайший из всех грехов, в нем крайняя степень нечестив.

195666.p

Кто в семье живёт, тому и спасение от семейных добродетелей.

Мужа Бог поставил быть блюстителем жены. И нередко он, сам того не сознавая, даёт позволения или запрещения жене такие, какие внушает ему Бог.

Имей жену подругою и сильной любовью заставляй её быть себе покорной.

Жене надобно украшать себя преимущественно добродетелями, другие же украшения иметь как нечто стороннее, следственно.

Нерадение о детях есть величайший из всех грехов, в нем крайняя степень нечестив.

Я всегда твержу матерям, заботливым о чадах: вы — причастницы мученического подвига, ждите и венца такого.

Нет греха больше неуважения и оскорбления матери. Благо обещано чтущим родителей. А для не чтущих — лишение благ.

Весьма благотворное влияние имеет на детей частое ношение их в храм, прикладывание ко святому кресту, Евангелию, также поднесение к иконам, осенение крестным знамением, окропление святой водой, осенение крестом колыбели, пищи и всего прикасающегося к детям, благословение священника, и вообще всё церковное чудным образом возгревает и питает благодатную жизнь дитяти, и всегда есть самая безопасная и непроницаемая ограда от покушения невидимых тёмных сил.

НА АФОНЕ ОТПРАЗДНОВАЛИ ПАМЯТЬ ИКОНЫ БОЖИЕЙ МАТЕРИ «ДОСТОЙНО ЕСТЬ»

207388.p 207389.p 207390.p

Святая Гора Афон, 29 июня 2015 г.

Праздничное богослужение длилось, по афонской традиции, около 12 часов, сообщает „Русский Афон“,
В главном храме Протата на Афоне торжественно отпраздновали память иконы Божией Матери «Достойно есть» («Аксион Эстин»)

В торжественном богослужении приняли участие члены Священного Кинота и Священной Эпистасии Афона, представители большинства святогорских монастырей, скитов и келий, а также многочисленные паломники. От Русского на Афоне Свято-Пантелеимонова монастыря в праздновании принял участие антипросоп обители при Священном Киноте Афона иеромонах Кирион (Ольховик).
Празднование началось 23 июня с Всенощного бдения, которое совершалось с восьми часов вечера и до девяти часов утра. Благоговейно и не спеша святогорские отцы читали акафист Богородице в образе Ее «Достойно есть» и другие славословия Божией Матери.
По окончании всенощного бдения, после шести утра последовала Божественная литургия. Всего праздничное богослужение длилось, по афонской традиции, около 12 часов. Также был совершен торжественный крестный ход с чудотворной иконой Божией Матери «Достойно есть» («Милующая»).
После двенадцатичасового богослужения состоялась трапеза в Архондарике святогорского братского сообщества в Карее.

В завершение, после праздничной трапезы, митрополит Патрский Хризостом (Склифас) отметил важность празднования иконы Пресвятой Богородицы «Аксион Эсти» и чуда с архангелом Гавриилом, указавшего гимн Пресвятой Богородицы «Достойно есть».

11/24 июня празднуется чудотворная икона Божией Матери, именуемая «Достойно есть» («Милующая»), которая хранится в святогорской столице Карее, в главном храме Протата в честь Успения Пресвятой Богородицы. История иконы связана с появлением песнопения Православной Церкви «Достойно есть». Предание, сохранившееся на Святой Горе Афон, повествует, что в конце Х века недалеко от Афонского Карейского монастыря в келье жил один старец-отшельник со своим послушником. Однажды старец отправился к всенощному бдению в храм, а послушник остался в келье вычитывать молитвенное правило. При наступлении ночи он вдруг услышал стук в дверь. Отворив её, юноша увидел перед собой незнакомого монаха, который попросил разрешения войти. Послушник впустил его, и они вместе начали молитвенные песнопения.

Так текла их ночная служба своим порядком, пока не настало время величать Пресвятую Богородицу. Став перед Её иконою «Милующая», послушник начал петь общепринятую молитву: «Честнейшую Херувим и славнейшую без сравнения Серафим…», но гость остановил его и сказал: «У нас не так величают Божию Матерь» – и запел иное начало: «Достойно есть, яко воистину, блажити Тя Богородицу, Присноблаженную и Пренепорочную, и Матерь Бога нашего». А потом уже к сему добавил «Честнейшую Херувим…»

Инок наказал послушнику всегда петь в этом месте богослужения только что услышанную песнь в честь Богородицы. Не надеясь, что он запомнит столь чудесные слова услышанной молитвы, послушник попросил гостя их написать. Но в келье не оказалось ни бумаги, ни чернил, и тогда незнакомец написал слова молитвы пальцем на камне, который стал неожиданно мягким, как воск. Затем он внезапно исчез, а инок только и успел спросить у пришельца его имя, на что тот ответил: «Гавриил».

Вернувшийся из храма старец был удивлен, услышав от послушника слова новой молитвы. Выслушав же его рассказ о чудесном госте и увидев чудесно начертанные письмена песни, старец понял, что явившийся небожитель – это архангел Гавриил.

Весть о чудесном посещении архангела Гавриила быстро распространилась по Афону и дошла до Константинополя. Афонские иноки отослали в Константинополь каменную плиту с начертанною на ней песнью Богородице как доказательство истинности передаваемого ими известия.

С тех пор Церковь воспевает архангельскую песнь «Достойно есть», которая стала неотъемлемой частью православных богослужений. А икона «Милующая», пред которою Богородица была воспета Архангелом, стала именоваться также «Достойно есть» («Аксион Эсти») и была перенесена в Протатский собор, где и хранится по сей день.

США ПРИЛОЖАТ ВСЕ УСИЛИЯ, ЧТОБЫ «ГЕЙ-БРАКИ» БЫЛИ УЗАКОНЕНЫ ВО ВСЕМ МИРЕ

 

207353.p

Вашингтон, 29 июня 2015 г.

В пятницу Верховный суд США постановил, что право на однополые браки не противоречит конституции страны, и тем самым разрешил регистрировать такие браки в любом штате, сообщают РИА Новости.

США после легализации однополых браков в стране будут добиваться таких же „прав“ в других государствах. Об этом говорится в заявлении в заявлении госсекретаря США Джона Керри.
„Решение суда посылает ясный сигнал во все части света: никакой закон, основанный на дискриминации, не устоит перед волной справедливости“, — говорится в заявлении.

Он напомнил, что ранее США учредили пост специального представителя по правам представителей ЛГБТ, который „каждый день борется за права этих людей, которых они заслуживают, во всем мире“.

„Мы продолжим эту работу с чувством гордости за тот прогресс, которого мы добились в нашей стране, и помня о проблемах, которые еще предстоит решить“, — заявил Керри.
Тем временем социальная сеть Facebook радуется легализации однополых союзов.

«Если вы счастливы в связи с решением Верховного суда, согласно которому однополые браки теперь легализованы во всех 50 штатах Америки, то можете, зайдя на свою страницу в «Facebook”, установить изображение радужного флага (радуга считается символом ЛГБТ- сообщества) над своей картинкой в профиле», – пишут пользователи.

Основатель «Facebook» Марк Цукерберг и многие другие известные деятели в сфере информационных и интернет-технологий в эти дни «празднуют» узаконивание гей-браков и комментируют это в социальных сетях.

Так, генеральный директор Apple Тим Кук написал в «Твиттере»: «Сегодня день торжества равенства, непоколебимости и любви».

В свою очередь, генеральный исполнительный директор Microsoft Сатья Наделла также написал в «Твиттере», что «это исторический момент и шаг вперед для установления равноправия в Соединенных Штатах», отправив свое сообщение с тегом «Любовь побеждает».

Наконец, президент Барак Обама в своей утренней речи 26 июня так охарактеризовал решение Верховного суда: «Справедливость восторжествовала! Это как удар молнии».

О ТАЈНИ ПРИЧЕШЋА

sv.Jovan Sangajski sveti-jovan-sangajski
Изабрани цитати

Сви цитати су преузети из књиге «Беседе светог оца нашег Јована архиепископа Шангајског и Санфранциског». Сабрани на једном месту они дају свеобухватну слику која одражава пастирско-богословско искуство владике.

Може се запазити да се жива еклесиолошка и сотериолошка свест о томе шта је Евхаристија често не слаже с устаљеном праксом: ретко причешћивање, одлазак после Васкршњег јутрења пре причешћа (што по мишљењу владике не само да обесмишљава сам празник Васкрса, већ и сав припремни Велики пост (в. 19)), свођење причешћа на индивидуалне, често само овоземаљске потребе (здравље, срећа и т.сл.). Томе св. Јован бескомпромисно супротставља узвишену намену причешћа: оно не само да освећује (в. 3), јача (в. 4) и преображава човека (в. 7), већ му открива виђење славе Христа (в. 11), кроз Којег га чини заједничарем све пуноће Божанства (в. 6). У причешћивању светим Тајнама, које вернике уводе у вечни живот (в. 16) и представљају залог њиховог будућег општења са Христом (в. 10) остварује се такође (и св. Јован то више пута подвлачи) Црква, као ново сабрање које није од овога света, и које окупља чланове обједињене у «велико Тело Христово» (в. 12, 14). Владика Јован такође инсистира на томе да се достојно причешћује онај ко на добијени дар одговара својом устремљеношћу ка Господу (в. 17), укључујући и самоодрицање (в. 8)

Цитати су прикупљени из различитих проповеди (од којих ниједна није специјално посвећена Тајни причешћа), а ради лакшег усвајања дати су им наслови.

1. Тајну Причешћа Господ је установио на Тајној вечери.

Истовремено у Христово Тело и Крв се претварају хлеб и вино на Светој литургији и верници се њима причешћују. Тако је установио Сам Христос, Који је причестио Своје апостоле на Тајној вечери рекавши: «Узмите, једите; ово је тело Моје; пијте из ње сви, јер је ово Крв Моја новога завета» (Мт. 26, 26-28).

2. Причешће је литургијско сећање на Тајну вечеру.

Господ у Велики четвртак служи Тајну вечеру и на Литургији овог дана нас изузетно упечатљиво подсећа на то да причешћујући се Светим Тајнама са свештеним страхом заједно с апостолима једемо Тело и Крв Христову, а они који се причешћују недостојно постају слични Јуди. Али нека свако тежи томе да се причести искрено се кајући за своје грехове и добиће милост од Господа

3. Причешће освећује човека.

Ради потпуног освећења човека тело слуге Господњег треба да се сједини с Христовим Телом и то се дешава у тајни Светог причешћа.

4. Причешће је извор умилења и духовне топлине.

Христос нам већ овде даје да осетимо радост и сладост Његове Благости. Јача наше душе и тело Својим Божанским Тајнама… Понекад нас испуњава неизрецивим умилењем и духовном топлином кад се са свештеним страхом причестимо Његовим светим Тајнама.

5. Причешће је почетак раја на земљи.

Почетак пакла је већ овде на земљи. Исто тако и рај почиње у човековој души још у земаљском животу. Већ овде има Божанских додира на дан Светлог Васкрсења и кад се достојно причешћујемо.

6. Причешће човека чини заједничарем са свом пуноћом Божанства и вечним животом.

Сједињујући се с Васкрслим Господом и кроз Њега са свом Присносушном Тројицом, човек од Ње црпи снагу за вечни живот и сам постаје бесмртан.

7. Кроз причешће и деловање у складу са сопственом добром вољом човек постаје нова твар.

Не освећује се и не општи с Богом само душа, већ и тело човека у причешћивању Телом и Крвљу Христа кроз Којег се сједињује са свом Светом Тројицом. По благодати Божијој, уз учествовање сопствене воље и напора, човек постаје нова твар, члан вечног Царства Божијег.

8. Човек који се достојно причешћује и који је спреман да служи Господу постаје оруђе Божанске воље.

А онај ко се причешћује са свештеним страхом, љубављу и спремношћу да Му служи, тесно се сједињује с Њим и постаје оруђе Његове Божанске воље.

9. Причешће је победа над грехом и смрћу.

Причешћивање Телом и Крвљу Христовом јесте примање у себе Васкрслог Христа, Победника смрти, Који онима који су с Њим дарује победу над грехом и смрћу.

10. Причешће је почетак вечног живота.

Чувајући у себи благодатни дар Причешћа, имамо залог и почетак вечног блаженог живота душе и тела.

11. Причешће је извор вечне радости и виђења славе Васкрслог Христа.

Онај ко се духом и телом сјединио са Христом у овом животу, духом и телом ће бити с Њим и у будућем животу. Благодатне струје Животворних Тајни Тела и Крви Христове представљају извор наше вечне радости у општењу с Васкрслим Христом и виђењу Његове Славе.

12. Кроз причешћивање верник постаје члан великог Тела Христовог (односно Цркве).

Кад примамо истинско Тело и истинску Крв Христову постајемо део великог Христовог Тела.

* * *

Причешћујемо се Христовим Телом и Крвљу (у светим Тајнама) како бисмо сами постали чланови Христовог Тела (Цркве).

* * *

Божанска Евхаристија, приношење бескрвне жртве и причешћивање њом, освећују и укрепљују њене учеснике, оне који примају Тело и Крв Христову чине истинским члановима Његовог Тела Цркве.

13. Спасење људи кроз достизање сродности с Божанским животом Христовог Тела је циљ Цркве.

Сви делови Васељенске Цркве имају један заједнички циљ – проповедање Речи Божије, припрему људи за то да постану способни да буду чланови Христовог Тела, и кад такви постану, да све више и више, све искреније и јаче постају сродни с Божанским спасоносним животом Тела Христовог, јер се управо у томе састоји спасење људи.

14. Али и сама Црква је евхаристијско јединство верника.

По православном схватању Цркву не чине само јерарси и свештенослужитељи, него и сав верујући православни народ. Овај скуп и јединство у причешћивању Светим Тајнама Христовим и јесу Црква, Тело Христово.

15. Због чега се треба стално причешћивати?

Хришћанин се кроз покајање очишћује, на најближи начин сједињује са Христом у причешћивању светим Тајнама, али затим на њега поново пада прашина греха и удаљава га од Христа и Цркве, због чега су поново потребни покајање и причешћивање.

Све док се не заврши човеков земаљски живот, до самог растанка душе и тела, у њему се одвија борба између греха и истине. Без обзира на то колико да је неко узвишено, духовно и морално стање достигао, може да постепено или брзо и дубоко падне у бездан греха. Зато свако треба да се причешћује светим Телом и Крвљу Христовом, који јачају наше општење с Њим и напајају нас живоносним струјама Благодати Светог Духа, које теку кроз Тело Цркве. Колико је важно причешћивање светим Тајнама показује житије преподобног Онуфрија Великог, којем су као и другим отшелницима који су живели у пустињи, анђели доносили свето Причешће; преподобне Марије Египатске, чија је крајња жеља била да после дугих година пустињског живота прими свете Тајне; преподобног Саватија Соловецког и мноштва других. Јер није случајно што је Господ рекао: «Заиста, засита вам кажем: ако не једете Тело Сина Човечијега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи» (Јн. 6, 53).

16. Често причешћивање је залог општења са Христом у будућем Царству.

Што се више човек налази под дејством благодати причешћа и што се више сјединио са Христом, тим више ће се наслађивати општењем са Христом и у Његовом будућем Царству.

17. Причешћујући се Телом Христовим, стремимо ка Њему духовно.

Христова Црква је Христово Тело, Он је лично предводи и Својим Божанским Телом и Крвљу храни вернике, храни децу Своје Цркве, тако да треба да будемо јединствени са Христом и телесно, и духовно. Телом се сједињујемо са Христом кроз Божанско Причешће, а душевно треба одмах да усвојимо и поштујемо Његове заповести.

* * *

Наравно, за јединство са Христом није довољно само сједињење нашег тела и Христовог Тела. Примање Христовог Тела је благотворно кад духом стремимо ка Њему и сједињујемо се с Њим. Примање Христовог Тела, уколико се духом одвраћамо од Њега, има сличности с тим како су Христа додиривали они који су Га тукли, који су Га ударали и разапињали. То што су Га додиривали није им послужило на спасење и исцељење, већ на осуду.

18. О причешћивању у будућем Царству.

У будућем Царству Христовом неће бити потребе за причешћивањем Телом и Крвљу Христовом, јер ће сви они који се удостоје бити у најтеснијем општењу с Њим и наслађиваће се предвечном светлошћу Живоначалне Тројице, осећајући блаженство које се језиком не може изразити и које наш слаб ум не може да појми. Зато се после причешћивања светим Христовим Тајнама на Литургији, у олтару, увек узноси молитва која се пева у дане Васкрса: «О, Пасха велија и свјашченејшчаја Христе! О! Мудросте и Слове Божиј и Сило! Подавај нам истјеје Тебе причашчатисја в невечерњем дни Царствија Твојего.» («О, Пасха велика и најсветија Христе! О! Мудрости и Речи Божија и Сило! Дај нам да се савршеније причешћујемо Тобом у незалазном дану Царства Твог.»)

19. О причешћивању на Васкрс.

А какав најдрагоценији дар Божији добијамо тада, шта представља завршетак нашег подвига поста? О томе нам говори већ прва песма, којом започиње свакодневно појање стихира у посту: «И подајетсја нам в сњед Агнец Божиј, во свјашењеј и свјетоноснеј ношчи воскресенија, нас ради приведеноје заколеније, учеником приобшченоје в вечер таинства.» («И дато нам је да једемо Јагње Божије, у светој и светоносној ноћи васкрсења, Које је због нас заклано, а Којим су се ученици причестили на тајној вечери.»)

Управо причешћивање Телом и Крвљу Васкрслог Христа увечни живот јесте циљ свете Четрдесетнице. Људи се не причешћују само за Васкрс. Напротив, за Васкрс треба да се причешћују они који су постили, исповедили се и причестили за време Великог поста. Уочи самог Васкрса нема могућности да се човек добро исповеди за све, време и свештеници су заузети службама Страсне седмице. За то човек треба да се припреми унапред.

Свако причешћивање Христовим Тајнама је сједињење са Самим Христом и за нас је спасоносно. Зашто се онда такав значај придаје причешћивању у ноћи Светог Васкрса и зашто смо сви на то позвани? Тада нам је дато да посебно осетимо Христово Царство. Тада нас посебно обасјава Вечна Светлост и добијамо снагу за духовно усхођење.

То је незамењив Христов дар, неупоредиво благо. Нека се нико сам не лишава ове радости и нека уместо причешћивања у Пасхалној ноћи не жури да једе месо и друга јела. Ако се тада причешћујемо Светим Тајнама, то нас припрема за трпезу у вечном Царству Божијем.

* * *

Једемо Јагње Божије у светој и светоносној ноћи Васкрсења. За то се молимо чим почнемо да се припремамо за пост, а затим више пута у току Великог поста: да нас Господ удостоји да се причестимо у ноћи Светог Васкрса. Благодат Божије тада посебно делује на људска срца. Ми се тада причешћујемо Васкрслим Христом, постајемо учесници у Његовом Васкрсењу.

Наравно, треба постити раније и кад се већ причестимо у току Великог поста, треба поново да се причестимо Светим Тајнама. Уочи Васкршње литургије немамо времена да се детаљно исповедимо, то треба да учинимо раније. А у светоносној ноћи, добивши заједничко разрешење, треба да приступимо Божанском Јагњету, залогу нашег Васкрсења. Нека нико не оде из Цркве пре времена, журећи да једе месо животиња уместо да окуси Пречисто тело и Крв Христову.

* * *

На Светли дан Васкрса је главно наше општење с Васкрслим Христом, што се посебно испољава у причешћивању на Светлој Служби, за шта више пута узносимо молитве на службама Великог поста. Одлазак с Васкршње службе пре завршетка литургије је грех или несхватање црквене службе.

Избор цитата и наслови – протојереј Леонид Грилихес.

Богослов.Ru

Свт. Јован Шангајски
Са руског Марина Тодић

АНЂЕО ЧУВАР

TABnGv9ra1s

Из књиге архимандрита Тихона (Шевкунова) «Несвети а свети»

***

Наш Анђео Чувар не само да нас стално подстиче да размишљамо о вечном спасењу, него нас стварно чува у разним животним ситуацијама. Реч „Чувар” у овом случају уопште није алегорија, о чему вековима сведоче драгоцена искуства многих хришћана. Тако нас, на пример, Црква не позива без разлога да молимо Господа да Анђео Чувар посебно штити путнике. Заиста нам је потребно да нас Бог штити посебно кад смо на путовању, јер се управо тада можемо наћи у непредвиђеним опасностима.

Пре отприлике тринаест година био сам у Псково-печерском манастиру заједно с нашим парохијанином Николајем Сергејевичем Леоновим, професором историје, генерал-потпуковником обавештајне службе, који је иначе годинама учествовао у телевизијској емисији „Руски дом”. Том приликом Николај Сергејевич упознао се с оцем Јованом (Крестјанкином), који не само да је оставио снажан утисак на њега, него му је, по речима самог Леонова, и много помогао.

У то време Николај Сергејевич је тек почео да се упознаје са животом Цркве и тражио је одговор на бројна питања. Посебно ме је замолио да му објасним учење Цркве о свету анђелâ, нарочито Анђела Чувара. Трудио сам се да му то што боље објасним, али, без обзира на то што је Николај Сергејевич био веома деликатан човек, осећао сам да је био разочаран мојим невештим објашњењима. Било ми је криво што је то тако и једино ми је преостало да се уздам у помоћ Божју.

Уз поуке и благослов оца Јована из Псково-печерског манастира кренули смо за Москву раном зором. Било је лето. Пошто нас је чекао дуг пут, пре поласка сам замолио механичаре манастирске гараже да провере наш аутомобил и да доспу уље.

Пут је био празан тако да смо јурили пуном брзином. Док сам возио, помно сам слушао причу Николаја Сергејевича о једном његовом давном службеном путу. Иначе, Николај Сергејевич одавно је обећао да ће ми испричати ту причу. Никад у животу нисам упознао човека који уме тако занимљиво да прича. Док би га слушали, људи би просто остајали без даха. Тако је било и у мом случају.

У једном тренутку ухватио сам себе како размишљам о томе да би сваког тренутка могло да нам се догоди нешто непредвиђено. Аутомобил се кретао сасвим уобичајено и ништа није давало повода за забринутост, ни уређаји, ни начин кретања аутомобила, нити мирис у самом аутомобилу. Без обзира на све то, осећао сам се све нелагодније.

– Николаје Сергејевичу, чини ми се да се нешто догађа са аутомобилом – прекинух свог сувозача.

Леонов је био искусан возач с дугогодишњим стажом. Пажљиво је проверио ситуацију и рекао ми да је све уреду. Али без обзира на то, моја необјашњива узнемиреност постајала је све јача. Најзад сам му рекао:

– Мислим да треба да се зауставимо.

Николај Сергејевич је још једном пажљиво прегледао све уређаје на контролној табли, ослушнуо рад мотора и зачуђено ме погледавши поновио да, по његовом мишљењу, нема разлога за забринутост. Но, био сам толико узнемирен да сам и по трећи пут рекао да морамо стати. Николај Сергејевич напокон пристаде.

Чим сам закочио, испод хаубе је покуљао црни дим. Изјурили смо из аута и одмах сам отворио хаубу. Из мотора је сукнуо пламен. Николај Сергејевич зграби са задњег седишта свој сако и њиме угаси ватру. Кад се дим разишао, схватили смо о чему се ради. Механичари из манастира досули су уље, али су заборавили да врате поклопац, који је остао поред акумулатора. Тако се уље читавим путем разливало по врелом мотору, али се због велике брзине дим и смрад нису осећали у ауту. Да смо наставили вожњу само још километар-два, вероватно би се све то трагично завршило.

Пошто смо донекле успели да средимо ауто, полагано смо кренули назад у манастир. Успут сам упитао Николаја Сергејевича да ли су му потребна додатна објашњења о Анђелу Чувару и његовој улози у нашем животу. Николај Сергејевич ми рече да је данас добио довољно јасно објашњење и да је то догматско питање потпуно схватио.

Архимандрит Тихон (Шевкунов)
Са руског Божана Стоjановић

WordPress theme: Kippis 1.15
Translate »