Човек треба да сe труди да буде добар и благ

o-tadej

Човек је мала јединка али може да буде извор великог добра и великог зла у зависности од својих мисли. Човек треба да сe труди да буде добар и благ. Ако су му мисли мирне и тихе и добре, пуне љубави и доброте он има мир у себи и тај мир зрачи из њега на његову породицу, на његове пријатеље, на колеге на радном месту, на читаво друштво и државу, на цео космос.

 

Старац Тадеј

Всё, что происходит с нами, полезно…

otac-tadej-3

Всё, что происходит с нами, полезно. Не принимай на себя слишком много житейских забот, а храни свой мир и живи с Богом. Пусть всё идёт, как идёт. И себя, и своих близких мы должны доверить Господу. Господь всюду, и без Его промысла, без Его попущения не бывает ничего на земле. Когда мы укореним в себе эту мысль, тогда всё нам легко. Первый шаг к Богообщению – предать себя полностью в руки Божии. И тогда действует Бог. Тогда мы становимся добровольным орудием в Его руках – движимые Им в мыслях, желаниях, словах и делах.

Старец Фаддей Витовницкий

Зачем Господь посылает скорби на землю?

MOgwFuIgjjs

Раньше я думал: „Зачем Господь посылает скорби на землю?“
А теперь я понял: камень разбивают молотом … Многих людей только горе и скорби могут привести к Богу.

Преподобный Гавриил Ургебадзе

Епископ бачки Иринеј: Поново о евентуалном пријему лажне државе Косова у УНЕСКО


sveti-sava-prosvetitelj-1_150
11. Август 2015

Агенција Бета је 30. јула текуће године пренела изјаве г. Ивице Дачића, министра спољних послова у Влади Србије, о штетности и неприхватљивости евентуалног пријема лажне државе Косово у УНЕСКО. Са тим изјавама сам се упознао доста касно, тек 3. августа увече, па и свој коментар на њих дајем са закашњењем – тек 5. августа, на дан свесрпске жалости због убијања, страдања и изгона највећег дела српског народа Крајине током злогласне „Олује”. Али тема је и даље актуелна, а биће актуелна и у будућности.

Министар Дачић с пуним правом сматра да би евентуални пријем „Косова” у УНЕСКО био штетан потез, у том предлогу представникâ самопроглашене државице, подржаном, бесумње, од стране њених твораца и покровитељâ, препознаје лукаву намеру присвајања српске православне сакралне и културне баштине и позива Српску Православну Цркву и Српску академију наукâ и уметности да се укључе у дипломатску борбу наше државе за нашу баштину у Старој Србији, како се јужна покрајина вековима звала, и то у међународној терминологији, све док је Броз и његови следбеници нису преименовали, па затим нагрдили накарадном скраћеницом „Космет”.

Ви ме питате: „Хоће ли СПЦ и на који начин да се одазове овом позиву министра спољних послова?” Одговарам: хоће, свакако! И без позива, она би то чинила – и већ чини. Министар је у праву у следећем: уместо да Црква, Држава и Академија предузму оно што могу свака понаособ, много је корисније и ефективније да наступе заједно, удруженим снагама, а притом свака од њих у име сопствене незаменљиве надлежности и одговорности – Црква у име свог бића и идентитета, у име слободе вере и савести, у име историјске истине и правде, као и у име општеприхваћених моралних начела и правних норми, укључујући и њена власничка права над свим сакралним добрима и над највећим бројем културних добара; Држава у име властитог идентитета и интегритета, у име српског народа као творца и вековног чувара светињâ и бранитеља трајних белега своје традиције и културе, као и у име норми међународног права и конкретних, важећих одлука Уједињених нација; најзад – не и на последњем месту – Академија у име струке и науке, што ће рећи у име доказаних чињеница и егзактно утврђених датости, у коначној тачки у име цивилизације којој, у заједници европских и других народа, и ми припадамо.

Са своје стране, мислим и тврдим да би Дачићевом триптиху обавезно требало придодати и друге носиоце национално-културне самосвести и јавне одговорности, у првом реду Матицу српску и, нарочито, организације и истакнуте појединце српског расејања са свих меридијана. Узгред буди речено, имам утисак да ни наша држава ни наша јавност нису ни издалека свесне свих могућности и снаге наше дијаспоре, а још мање њене љубави према Отаџбини, уз лојалност и приврженост домовини, односно земљама у којима живи. Зашто је тако, никад ми неће бити јасно. А да је добро, није; без претеривања, ако не трећина, а оно бар четвртина Срба живи у расејању.

Ово је одговор на први део Вашег питања: хоће ли се Српска Православна Црква одазвати апелу г. Дачића? Ево и одговора на његов други део: на који начин ће она то чинити? На овако постављено питање не могу да одговорим сасвим прецизно будући да нисам једини него само један од многих који ће о томе одлучивати. Стога ћу рећи шта лично мислим да Црква може и треба да чини, позивајући и Ваше читаоце да моје мисли прошире, продубе, допуне.

Под један, мислим да наша Влада, у разговорима и преговорима са УНЕСКО-м, у своју преговарачку екипу треба да укључи – у својству органских учесника, а не тек неких консултаната – и представнике Српске Православне Цркве, Српске академије наука и уметности, Матице српске и српске дијаспоре (можда и још понеког). Одличан преседан већ имамо: у бечким преговорима са косовско-метохијским Арбанасима, уствари са Ахтисаријевом екипом, у време владе Воје Коштунице, у нашој делегацији за преговоре – на челу са професорима Леоном Којеном и Слободаном Самарџићем, уз драгоцено учешће професора Батаковића и госпођâ Санде Рашковић-Ивић и Гордане Марковић, као и других дипломата и стручњака – у својству пуноправних чланова учествовали смо и садашњи Епископ рашко-призренски Теодосије и моја маленкост. Органско јединство, благословени дух узајамног поверења и плодна сарадња свих чланова делегације никада неће ишчилети из мог захвалног сећања. Дубоко сам уверен да би такав дух и такво расположење владали и у предстојећим преговорима са УНЕСКО-м, уз напомену да би наша преговарачка екипа за УНЕСКО била још благонадежнија и поузданија јер би у њој, по природи ствари, веома важну улогу играо и професор др Дарко Танасковић, амбасадор Србије при УНЕСКО-у, о чијим интелектуалним и преговарачким капацитетима не треба посебно говорити.

Под два, Српска Православна Црква може – и мора – да, независно од других чинилаца, достави УНЕСКО-у информације и материјале којима располаже, између осталих и недавно објављено издање драгоцене књиге Задужбине Косова на енглеском језику, на неких хиљаду страна, са мноштвом фотографијâ, да, уз много других ствари, врли европски и светски душебрижници у сфери културе виде Богородицу Љевишку у Призрену и онаквом каква је била вековима, чак и за време петвековне турске владавине, а не само онаквом каквом су је у наше дане учинили они који је својатају као своје, „косовско” – ваљда и арнаутско – наслеђе.

Под три, Српска Православна Црква може – и треба – да се обрати свим сестринским Православним Црквама у свету и затражи и њихову подршку како код УНЕСКО-а тако и свугде где се дâ очекивати разумевање за културу и отклон од варварства. Паралелно са обраћањем Православним Црквама, може – и треба – да се обрати и Римокатоличкој Цркви, утицајној у свету и духовно, и политички, и дипломатски, са свешћу да исти онај Ватикан који је у своје време похитао да, пре Немачке, пре САД, пре свих, призна Хрватску и Словенију као независне државе иако се знало да сецесија значи рат, а такозвану и самозвану државу Косово, нимало случајно, не признаје ни толико година после признања од стране Немачке, Велике Британије, САД и осталих који су је, милом или силом, признали. За очекивање је да то обраћање изазове хистерију и дреку извесних, такође самопроглашених, „челик-Срба” и „суперправославаца”, нарочито оних који никада нису ни крочили на свету и мученичку земљу Косова и Метохије, а поготову је нису бранили, ни оружјем ни пером; неки су је, штавише, издали или продали… Притом ће се позивати на исконструисани, идеологизовани лик Светога Саве, игноришући његову реалну, историјску личност, и тврдо укорењену у Православљу и отворену према свима и свакоме. Али то је већ виђено – нажалост, не једампут.

Напослетку, Српска Православна Црква може – и треба – да се обрати и Црквама Реформације, као и другим хришћанским заједницама, а уједно и Светском Савету Цркава и Конференцији европских Цркава, у које је учлањена, и другим екуменским организацијама и међународним хришћанским форумима. Не би било на одмет, бар по моме скромном мишљењу, ни тражење солидарности и подршке од духовних вођа нехришћанских светских религија јер су сви – и Јевреји, и муслимани, и будисти, и многи други – искусили угроженост и крађу верско-културног блага које им припада. Уз све наведено, уверен сам да би многи часни научници и интелектуалци, на Западу и на Истоку, религиозни, верски равнодушни или неопредељени и нерелигиозни, имали слуха за апел Српске Православне Цркве по овом мучном и болном питању.

Ипак, пре и после свега, наша Црква се са молитвеним поуздањем обраћа, и увек ће се обраћати, Оснивачу и Глави Цркве, Господу и Спаситељу, Богочовеку Исусу Христу, небеском Оцу, Његовом и нашем, и Светоме Духу Његовом. Господ увек помаже ако има коме, имао је обичај да каже блаженопочиши патријарх Павле.

Напомена:

Новинар Политике, г. Димитрије Буквић, доставио ми је 31. јула текуће године изјаву министра спољних послова г. Ивице Дачића којом он, између осталог, позива и Српску Православну Цркву „да се прикључи дипломатској борби за очување српског културног наслеђа на Косову и Метохији, поводом најаве да би Косово могло да постане члан Унеска”, и затражио од мене коментар те изјаве, односно одговор на питање: „Хоће ли СПЦ и на који начин да се одазове овом позиву министра спољних послова?” То сам и учинио, и то у своје лично име, а не службено, у својству портпарола Српске Православне Цркве. На први део питања одговорио сам потврдно, а о могућим начинима учешћа Цркве у часној, али изузетно тешкој борби за правду и истину изнео сам искључиво „шта лично мислим да Црква може и треба да чини” (подвлачење моје), нагласивши да „не могу да одговорим сасвим прецизно будући да нисам једини него само један од многих који ће о томе одлучивати”.

Нажалост, моја добра воља је злоупотребљена, а моја основна порука директно фалсификована, очигледно у служби јефтиног сензационализма, било „заслугом” самог новинара било, што је вероватније, „заслугом” његових уредника. Одбацивши мој наслов („Поново о евентуалном пријему лажне државе Косова у УНЕСКО”), недвосмислено јасан, надам се, Политика ставља наслов који уопште не одговара тексту на који се односи: „СПЦ тражи од Ватикана да заштити српску баштину на Косову”, а таквога тврђења код мене уопште нема; ја само кажем да, по мени, наша Црква треба да затражи подршку најпре од сестринских Православних Цркава, затим и од инославних, почевши од Римокатоличке као највеће и најутицајније, а после њих и од одговорних представника нехришћанских светских религија и од људи добре воље, било да су верници било да су агностици или чак атеисти. Ја истичем и потребу активирања српске дијаспоре у процесу одбране светињâ и културних добара, а приређивачи мог текста у Политици тај део хладнокрвно изостављају.

Све у свему, мој текст је тако испретуран и неспретно скраћен, да не кажем искасапљен, и сведен на обраћање Ватикану као главно, ако не и једино важно, као да се и хтела што пре постићи хистерична реакција самозваних „челик-Срба” и „суперправославаца” коју сам као очекивану и сâм најавио и која је одмах уследила. Веома жалим због оваквог третмана мог текста у Политици. То нисам очекивао, а очекивао бих од неких других листова. Ако је био предугачак за један број Политике, могао је бити објављен у два наставка; и иначе ће се на ову тему још писати и писати. Да би јавност имала потпуни и прави увид у мој став по овом питању, овде је мој текст дат у целости и у његовом изворном облику.

Епископ бачки Иринеј

Извор: Епархија бачка

Почетак Великогоспојинског поста

okoviikona01
Данас у нашој Цветој Цркви почиње Великогоспојински пост који траје до 28. aвгуста, до празника Успења Пресвете Богородице.

Пост је уздржање, добровољно самоограничавање у храни, разоноди, општењу са светом, пост је израз захвалности Богу за велику искупитељску жртву на Крсту, коју је принео за нас сам Син Божји, Господ наш Исус Христос.

Присетите се душевног стања после обилног оброка, кад се по целом телу разлива лењост и раслабљеност, глава постаје тешка, свест отупљује, а у души се зачињу телесни животињски инстинкти… Како ту могу да нам падну на памет мисли о Богу, покајању или о молитви? Презасићено тело постаје потпуни господар човека и отвара врата многобројним нечистим страстима.

Пост је најмоћније оружје против робовања телу, које војује против нас, то је Богом дарована могућност ослобађања духовног бића човека кроз ограничавање телесног.

О посту као о једном од средстава за спасење душе сведочи нам Свето Писмо. Када је Господ због греха грађана Ниневије осудио тај град на уништење, слично Содому и Гомору и послао им пророка Јону да их обавести о томе, цар Ниневије „
…уста са својега пријестола и скиде са себе своје одијело, и обуче се у костријет, и сједе у пепео, и прогласи се, и каза се по Ниневији по заповијести царевој и кнезова његовијех говорећи: људи и стока, …да не окусе ништа …нити да пију воде и да призивају Бога јако, и да се врати сваки са свога злога пута… Ко зна, еда се поврати и раскаје Бог и поврати се од љутога гњева својега, те не изгинемо. И Бог видје дјела њихова, где се вратише са злога пута својега, и раскаја се Бог ода зла које рече да им учини, и не учини (Књ. пр. Јоне 4, 6-10).

На овом примеру се види да пост као израз покајања и жалости због учињених грехова, отклања код покајника гнев Божји.Међутим, пост није само израз покајања и искупитељска жртва због греха.Ево, шта о посту каже преподобни Јован Лествичник:

„Пост је принуда коју вршимо над природом и лишавање грла насладе на коју је навикло, гашење пламена телесне пожуде, очишћење молитве, светилник душе, стражар ума, спас од огрубелости, олакшица сна, здравље тела, виновник бестрашћа, отпуштење грехова, врата и блаженство Раја“ (Лествица, Поука 14).
Уопштавајући горе наведено, може се извести закључак: пост је једно од најважнијих средстава за спасење душе. При томе суштина поста није у томе да не једемо одређену врсту хране. Ако не једете месо, а сатима седите испред телевизора, то није пост. Ако ви за време поста идете у позориште, на концерте и друге установе за забаву – то није пост.

Ако ви сами, уздржавајући се од мрсне хране (месне и млечне хране) и разонода, ипак осуђујете друге за њихов „немаран“ живот – то тим пре није пост.

Пост је уздржање од свега, што може да се испречи између вас и Бога. За време поста Хришћани се уздржавају од интимног брачног живота, пост је повлачење у своју унутрашњост и обитавање тамо само са Господом, то је време самоанализе, пажљиве ретроспективе свога живота, период најактивнијег духовног рада на исправљању својих недостатака, искорењивању страсти, очишћењу тела и духа.
За време поста Хришћанин треба више пажње и времена да посвети одлажењу у цркву, личној молитви, помагању ближњима и чињењу дела милосрђа.

Неки Свети Оци кажу за пост и молитве да су два крила, која узносе хришћанску душу на небо. Црква је установила цео систем постова, чије држање од стране Хришћанина доприноси његовом успешном савладавању духовних подвига, усавршавању душе и задобијању божанске благодати Светога Духа.

Постови се деле на једнодневне и вишедневне.

Једнодневни постови су среда и петак у току године, са изузетком периода од Божића до Крстовдана, Светле седмице и „трапавих“ седмица. Осим тога једнодневни постови су: Крстовдан, уочи Богојављења, Усековање главе светог Јована Крститеља – 29. августа/11. септембра, као и Вoздвижење Часног Крста – Крстовдан (14/27. септембра).

Вишедневни постови су: Велики пост и Страсна седмица о Васкрсу, Петровски пост, Великогоспојински пост и Божићни пост.

Постови се разликују по степену строгости: строги пост – дозвољено је узимање само биљне хране (поврће и воће) на води; мање строг пост – дозвољена је и употреба уља, а недељом и празником – риба.

Многи се питају: Како да не једемо месо? Па како ћемо имати снаге да радимо или било шта да предузмемо?

Хтели бисмо само да напоменемо да су најјаче животиње на земљи – слон, бик и биво – травоједи, и да месо уопште не једу.

Исто тако и човек, за време поста не само да не губи физичку снагу и радну способност, већ због очишћења орзанизма од отрова и вишка беланчевина осећа већу лакоћу у целом телом, његова физичка снага и умна активност се знатно повећавају.

Још раније смо писали о томе да Бог није заповедио човеку да ради ништа што му не би било од користи. У данашње време многи лекари наглашавају да пост позитивно делује на цео организам, док неки, чак, признају и да је систем православних постова у ствари оптимални режим исхране.

За труднице, старе и болесне типик предвиђа неке олакшице у посту. Треба знати да су типиком ослобођени људи који су на путу и принуђени су да се хране храном коју могу да набаве на путу (то се односи и на људе у болницама, затворима и на оне који су принуђени да оброк узимају на послу, а немају могућности да са собом понесу посну храну).

Сви остали дужни су да се придржавају прописаних правила поста у складу са типиком и благословом духовника.

(одломак из књиге „Црквени живот за почетнике“,
протојереј Александар Торик, Светигора, 2000)

Извор: Покровска црква, Архиепископија београдско-карловачка

Митрополит Антоније (Храповицки): Исповест

vijest591
11. Август 2015
У оквиру издавачке дјелатности Епархије захумско-херцеговачке и приморске и Митрополије дабробосанске објављено је дјело надалеко чувеног јерарха Руске Православне Цркве – Митрополита Антонија (Храповицког).

Овај врсни богослов, неуморни пастир повјереног му стада Христовог и, прије свега, дубоко вјерујући човек, заиста је значајна личност не само у историји Руске Цркве него и читавог Православља у другој половини 19. и првој половини 20. вијека.

Као неко ко је крајње конкретно проживљавао небројена искушења кроз која је пролазио руски народ у турбулентним временима прије, за вријеме али и послије Револуције 1917. године, митрополит Антоније, дијелећи судбину оног дијела Руса који су кренули у егзодус након преузимања власти бољшевика, на сваки могући начин настојао је да се сачува православна вјера пред многим искушењима.

Једна у низу његових књига која је објављена са намјером да обичном вјерујућем хришћанину буде својеврсни путоказ у животу управо је и дјело под насловом „Исповест“.

Ово дјело, по начину на који је писано, заиста је једноставно и свима разумљиво, а опет, са друге стране, начин на који се излажу свакако корисне информације о исповијести, пројављују митрополита Антонија као брижног пастира који је спреман да своје огромно искуство подијели са млађим свештеницима у којима препознаје будуће руководитеље руског народа у просторима изван њихове домовине, али и са вјерујућим народом који се, стицајем околности, обрео у једној потпуно друкчијој средини од непрегледних пространстава Русије и дубоке привржености Православљу.

Ова књига поред неоспорне употребне вриједности када је у питању исповијест, истовремено је и извор помоћу ког се можемо упознати са интересантним детаљима који су нама Србима мање познати а тичу се религиозног и политичког живота Руса у једном и те како важном периоду њихове историје.

Како је у одређеној мјери и наш напаћени српски народ пролазио кроз слична искушења, ово дјело наравно да има и своју вриједност као одређена врста опомене и разбудитеља из прилично опасног стања летаргије и равнодушности.

Имајући у виду да је митрополит Антоније (Храповицки), као избјеглица, један дио свог овоземаљског живота провео и са нама Србима, наравно да је објављивање његовог дјела начин да се млађе генерације заинтересују за њега и његов опус. Књига „Исповест“ свакако је важан корак у том процесу упознавања са митрополитом Антонијем, а да ли ће поуке које је он изложио бити и прихваћене, то ипак зависи од нас самих.

Извор: Митрополија дабробосанска

WordPress theme: Kippis 1.15
Translate »